Fireproof

Chapter 35

Bilo je preteško dostići ljutu devojku a još teže ubediti je da se odljuti. Bilo je to gotovo nemoguće. Hodala je toliko brzo, da bi čovek pomislio da trči a para kao da joj je izlazila na uši, mada nisam siguran i da to nisam zaista video. dođavola, ta Lauren sve mora da uništi. Da nisam razmišljao o njoj tad, sada bi Everly i ja sedeli na travi i radili mnogo zanimljivije stvari od ovoga šta radimo sad.

„Daj, stani, molim te." Ali ona kao da me ne čuje. Džaba je dozivam i milijardu puta, ljutu ženu ne možeš naterati da se odljuti čak ni ako si najsjajniji i najromantičiniji čovek na svetu. A ja nisam bio nijedno od ta dva.

„Eve, pa hajde. Šta treba da napravim da se odljutiš?"

„Da me ostaviš na miru." Konačno mi odgovori, mada možda bih se bolje osećao da nije. Glas joj je nenormalno hladan i verovatno bi me sada najradije ubila. Ne verovatno, sigurno.

„I šta ćeš onda kada te ostavim na miru?" konačno se zaustavi i okrene prema meni. Moram da priznam da sam se na trenutak čak i uplašio zbog njenog pogleda, koji me priseća na pogled poludelog ubice.

„Otići sama u kolibu." Mali osmeh mi zaigra na licu. Šta ako...

„Da?" namršti se nakon što meni ogroman osmeh zaigra na licu.

„Da!"

„A kako misliš da to izvedeš?"

„Lako. Vidiš, ja sam se rodila sa nogama, kako bih mogla da hodam i odem od napornih, prostih i odvratnih psihopata kao što si naprimer ti." Još uvek ovo govori sa velikom dozom iznerviranosti, ali ne iste. Ovoga posta joj ta iznerviranost.. prija?

„O, pa, dobro onda. Samo napred." Pokažem rukom ispred sebe, kao da joj pokazujem kako slobodno može da ode od mene. Začuđeno me pogleda, verovatno iznenađena što sam tako brzo odustao, ali nisam. Znam da sama neće dogurati daleko.

Par sekundi me začuđeno gleda a zatim skrene na levu stranu.

Tako sam i mislio. Nema pojma gde se nalazi.

„Ne misliš li da je tamo Hornchurch?" okrene glavu prema meni i imam osećaj da joj se mala sijalica pojavila iznad glave upravo sad. Potpuno shvata zašto sam je tek tako pustio da ode. Nema šanse da pogodi gde je koliba.

„Naravno da mislim da je tamo Hjachur." Namršti se, očajnički pokušavajući da ponovi ime grada ispod nosa, verovatno proveravajući da li je dobro rekla. „Znam da je tamo Horachur." Prigušim smeh.

Ova besna devojka me izluđuje. Ali na pozitivan način.

Skrene sa jednog izgaženog puteljka na drugi i odvažno se uputi prema drugom gradu.

„Ne, ne mislim ni da je u tom pravcu ono što tražiš." Naslonim se na drvo i prekristim ruke na grudima. Ovo će biti zanimljivo.

„Naravno da nije, znam da nije. Tamo je.." zastane, dok pokazuje prstom prema puteljku, pokušavajući da smisli neko ime za grad, koje bi bar malo sličilo na pravo ime grada, ali joj ne uspe. „Tamo je drugi grad. Znala sam to i bez tebe."

Sada već sa kratkim živcima, napravi par koraka prema Dagenhamu, ali pre nego što stane nogom na put, okrene se prema meni da proveri da li opet govorim da ni u tom pravcu nije koliba.

„Da, mislim da bi tim putem mogla da ideš." Odlučim da je zadirkujem, kada ona konačno zamahne kosom i odvažno se uputi tim putem. „Ako želiš da ideš dužim putem, naravno. Ja biram obično kraći. Onaj.." ispružim prst, ali ga ubrzo spustim. „Ma zašto bih ti pokazivao, kada i sama znaš, zar ne?"

Uputi mi zmijin pogled i opet krene drugim putem.

„Jesi li sigurna da znaš gde se nalaziš?"