Fireproof

Chapter 29

Poželim da se ošamarim otprilike jedno trideset puta, zatim spalim svoje ruke jer sam se sa njima ikada usudila da dotaknem taj dnevnik a zatim da mi iskopaju oči, kako ne bih mogla da gledam pogled pun mržnje, koji dobijam od Louisa u ovom trenutku.

Zašto nisam mogla da se zadržim? Nekako na bilo koji način da ne mislim o tome šta piše unutra.

Zar nije bilo drugog načina da doznam informacije o tome odakle mu sve to o meni? Verovatno ne. možda zato što sam tražila puno više od toga. Možda sam prosto poželela da tamo pronađem par stranica o sebi, o onome što se desilo večeras, možda sam samo poželela da vidim jedno 'zaljubio sam se u nju' ili nešto slično. Možda sam to želela čak i više od ovog prvog. Ali moram da ostanem ravnodušna i nikako ne smem da priznam to.

Louis u jednom trenutku uzdahne i zakorači, ali čudom napravi samo jedan kratak korak pored mene. Zatim ispruži ruku, što mi jasno da do znanja da traži da mu dam tu knjigu. Pomislim da će se derati na mene i reći mi kako sam glupa i tvrdoglava i kako umem samo da narušujem tuđu privatnost. Ali.. ne napravi to. Samo ćuti i ruka mu već dosta dugo stoji ispružena, ali strpljivo čeka i ne progovara baš ništa. U jednom trenutku uhvatim sebe kako razmišljam o tome kako govori da pročitam šta piše unutra, zato što me voli i u istom trenutku poželim ponovo da se ošamarim zbog toga. Šta mi je, dođavola?

Trenutak oklevam, ali zatim mu ipak pružim tu knjigu i on je samo zgrabi, nakratko pogleda u nju a zatim nestane kao da nikada i nije bio tamo. Prosto zalupi vratima i pre nego što uspem ili poželim da mu se izvinim i kažem mu da mi je žao što uvek guram nos tamo gde mu nije mesto.

Ovo boli.

Boli mnogo više, nego da se derao na mene i celu me izudarao i sve mi psovao. Ovo boli mnogo više. Ovaj hladan stav i ovaj 'neodgovor'. Ne znam da li je ljut, je li razočaran, da li želi da me izbaci iz kuće, želi li da pročitam to. Ne, definitvno ne želi da pročitam to. Šta je u pitanju i zašto mora da bude toliko tajno? Ugh, zašto sam ja odjednom tako radoznala? Nikada nisam bila radoznala, uglavnom sam sve ostavljala po strani i ništa me nije preterano zanimalo. Ovo me zanima. Zašto, zaboga? Šta sam skrivila Bogu, pa da me natera da se zainteresujem za sve što se tiče ovog dečka? Zašto prosto nisam mogla da se zaljubim u.. ne znam.. Mikea, recimo? Nekog običnog čoveka, koji živi najobičniji i najnormalniji život i koji.. nema tajne od mene. Nikakve tajne.

U jednom trenutku se setim Inne i njenog bivšeg dečka Ollya. Mislim da nikada u životu nisam videla pažljivijeg i boljeg dečka od njega. Oduvek sam smatrala da je Inna preveliko govno, jer ga je ostavila. On joj ništa nije skrivio, zar ne? oduvek ju je vodio gde god je poželela, bio je pisac pesama i često bi njoj posvećivao svaku pesmu, koju napiše, čak je i jednom napisao pesmu o.. njoj. Da li.. da li Louis piše knjigu o meni?

Ne. ne verujem.

Mislim da on nije takva vrsta osobe. Zašto bi pisao knjigu o meni? Olly je bio drugačiji, on je bio predobar i nekako.. prosto drugačiji. Louis nije takav. Louis mi nije čak ni dečko, zašto uopšte razmišljam o tome?

Ustanem sa stepeništa nakon nekih pola sata i odlučim da uđem unutra. Mislim da ću da mu se izvinim. Svakako nije bilo lepo od mene to što sam napravila, izuzimajući to što bih to napravila ponovo.

Uhvatim kvaku od vrata na spavaćoj sobi i otvorim ih. Najpre samo glavom provirim unutra, nesigurna da li bi uopšte i trebalo da uđem.

U tom trenutku ugledam Louisa kako leži na krevetu, pokriven sve do grla, ali još uvek sa otvorenim očima.

„Lou?" upitam pomalo tiho i promuklo. Kako i ne bih bila promukla kada nisam ništa pričala pola sata?

Louis pomalo podigne glavu, ali ipak se samo bolje namesti i ne prestaje da gleda u jednu tačku. U tom trenutku uđem u sobu i za sobom zatvorim vrata. Ostanem pored vrata par trenutaka, misleći da će progovoriti nešto, no on to ne napravi, tako da samo tiho počnem da se krećem do kreveta. Odlučim da ne pravim dramu oko toga gde će ko spavati. Prespavaću kraj njega.