Fireproof

Chapter 22

Beg. Zašto jedino tamo pronalazim rešenje? Zar nisam mogla ikako drugačije da se izvučem iz ove situacije? Zar nisam jednostavno mogla da kažem mami da ne želim da idem, da se zaključam u stan i ne izlazim, da pričam sa njom razumno, da se ubijem, ne znam, bilo šta samo ne ovo. Ne opet. I ne ponovo sa njim.

Pogledam na dečka, koji sedi pored mene i kao i uvek ima oči čvrsto pripijene uz put. Jesam li se ikada zapitala zašto on meni uopšte nudi svoju pomoć? Možda jednostavno želi da me iskoristi ili se kladio na mene i sada me daje nekom lopovu. Može biti bilo šta, ali, Everly zaboga, zar nisi vremenom naučila da ti ljudi ne nude pomoć ukoliko ne traže nešto za uzvrat? Ti ovog dečka ni ne poznaješ, kao ni on tebe, zašto bi ti, za ime Boga, nudio ikakvu pomoć? Potpuni stranac, koji te slučajno sreo dok si kao kreten balavila na prozoru i gledala ga? Zašto bi ti uopšte i tvoji najbliži pružili pomoć ako ne bi nešto tražili zauzvrat? Da li bi ti ikome pružila pomoć tek tako? Okej, ti si možda druga vrsta osobe, što si već očigledno mogla da naučiš, ali ostali nisu takvi, shvati to već jednom.

Iz misli me trgne moja omiljena pesma Oblivion od Bastille, kada shvatim da mi zvoni telefon. Dođavola. Izvadim ga iz torbice i vidim Innino ime na ekranu. Nisam pričala sam njima dvema još od kad smo se posvađale u Tropu i nisam sigurna koliko je pametno javiti se bilo kojoj od njih u ovom trenutku.

Ipak odlučim da se javim.

„Um.. D-da?“ Louis se u istom trenutku okrene prema meni, kao da pokušava da mi kaže da će me zadaviti, jer sam se javila. Verovatno misli da me zovu roditelji ili Mike, tako da odmahnem rukom kako bih mu dala do znanja da ovaj poziv nema veze sa našim begom i da možemo da verujemo osobi, koja je pri telefonu. Um.. valjda.

„Evs?“ začujem tihi glas svoje najbolje prijateljice sa druge strane slušalice i neobična tuga mi stegne srce. „Gde si?“

„Ja sam..um..“ da li je pametno da joj kažem gde sam?

„Znam, znam da si pobegla, sve mi je već rekla tvoja majka.“ Prevrnem očima kada shvatim dokle je ta žena spremna ići i koliko joj malo vremena treba da objavi celom svetu bilo kakvu vest. „Samo mi reci da si dobro i da nisi sama.“

„N-nisam.. sama.“ Odgovorim joj nesigurno  gledajući prema Louisu, koji se na trenutak okrene prema meni a zatim opet vrati pogled na put.

„Je li on sa tobom?“ nakratko uzdahnem, ne znajući šta da joj odgovorim, ali onda pomislim – zaboga, to je Inna. Moja najbolja drugarica, kojoj sam oduvek govorila svaku svoju tajnu i u svemu me je podržavala, sve je bila spremna da sasluša, baš sve.

„Da, jeste.“ Duboko uzdahnem i okrenem glavu prema prozoru. „Iz.. Izvini.“ Nakratko mi se oči napune suzama, kada se prisetim koliko sam bila tvrdoglava i zbog kakve sam gluposti dopustila sebi da se ljutim na nekoga, ko je sve vreme bio uz mene. „Izvini što sam se tako tvrdoglavo ponela. Upravu si. Trebalo bi.. trebalo bi da dam.. ovaj.. ma znaš već.“ Nasmejem se u telefon, davajući joj do znanja da je osoba o kojoj pričamo tačno pored mene i da bi trebalo da umuknem ukoliko ne želim da me čuje.

„Znam, Evs, ne brini. Izvini i ti.“ Nasmešim se. „Izvini što si tvrdoglava kao niko na ovom svetu.“ Nasmeje se u telefon a ja uzvratim osmeh.

„Zaista jesam.“

„Mislim da bi trebalo da ideš. Sigurna sam da te tvoj dečko očekuje!“

„Nije mi dečko!“ zaderem se na Innu, čak i ako se obe i dalje smejemo kao lude a Louis se okrene prema meni i čudno me pogleda a ja u istom trenutku prestanem da se kikoćem.

„Ali će biti.“

„Ines.“ Zakašljem se kao da pokušavam da joj dam do znanja da odmah prestane.