Fireproof

Chapter 24

Po hiljaditi put podignem mobilni, koji mi neprestano vibrira u ruci. Osećam se užasno, jer na ovaj način ignorišem mamine pozive. To je tako neodgovorno od mene. Ona umire od brige, verovatno plače, diže uzbunu i zove me a ja mirno sedim za stolom i pijem šampanjac sa osobom, koja me zapravo naterala da ovo uradim. Uredu, ne baš naterala. Ne mogu da ga krivim, zapravo, zbog svojih postupaka, jer da sam ikako bila pri zdravoj pameti, odbila bih. Sada nema nazad.  Mogu samo da gledam u pozive, koji neprestano stižu. Mama ne odustaje već punih 5 sati. Dobijem nekoliko poziva i od Mikea, Alex i ovih sa fakulteta. Verovatno celi London već zna da sam misteriozno nestala.

„Prestaće kad-tad.“ Podignem pogled prema Louisu, koji lagano pomera svoju čašu u krug i na taj način pokušava da pomeša svoj šampanjac. Spustim pogled i ne odgovorim nikako, umesto toga uzmem još jedan gutljaj. Znam da ne bi bilo pametno da pijem ovoliko, ovo mi je već ko zna kol’ka čaša. Kada sam popila 3, prestala sam da brojim. Osećam se traljavo i imam osećaj da ako bih ustala, srušila bih se na pod u istom trenutku.

Ipak ignorišem to i pogledam u svoju praznu čašu, a zatim uhvatim flašu šampanjca i nasujem još. Šampanjac se otvara i pije samo u specijalne prilike, koliko ja znam, zato što je skup. Ali Louis može da ga pije svakog dana, kad god poželi, zato što.. pa zato što ima novca.

„Jesi li sigurna da ti to nije bilo dosta?“ pogledam ga, dok nasuvam sebi ovu predobru tečnost u čašu, koja mi je tokom par sati postala previše savršena da bih prestala da je pijem.

„Ne, još uvek mi nije dosta.“ Louis se nasmeje a ja ga samo mrsko pogledam i otpijem još jedan gutljaj. Opet pogledam u telefon, kada se sto prodrma i primetim opet isto ime na ekranu. Mama.

„Jesi li ti jedinac?“ Louis me iznenadno pita a ja skrenem pogled sa telefona na njega.

„Da.“ Nasmeje se na moj odgovor i spusti pogled na čašu, koju i dalje nastavi da je pomera u krug.

„To objašnjava zašto je tvoja mama tako uporna.“ Nastavi da se smeje, ali mu osmeh opadne u trenutku kada pogleda, da meni to nije smešno.

„Da.“ Odgovorim kratko i ravnodušno a on pritisne usnice jednu uz drugu.

„Izvini, nisam tak..“

„Uredu je.“ Prekinem ga i kratko mu se nasmešim. „Uredu je.“ Ponovim, ovoga puta pomalo tiše a on se ugrize za donju usnicu i otpije gutljaj. „Zapravo to i nije tako kako ti se čini. Moja mama nikada nije bila uporna u nečemu što je ikako moglo da bude nešto što mi se na bilo kakav način sviđa, ili se na bilo kakav način i ja slažem sa tim.“ Šta ja to pričam, zaboga? Zašto mu pričam neke činjenice o meni, koje ne bi trebalo tek tako da mu otkrivam? Da li je ovo način na koji šampanjac utiče na mene?

„Kako to misliš?“ suzdrži se, Everly. Jednostavno reci ’nemam pojma šta sam pričala’ ili ’to sam rekla slučajno’, ma reci bilo šta samo nem...

„Mislim to tako da nikada ne poštuje moje mišljenje. Ako kažem ’hej, mama, baš mi se sviđa da radim kao nastavnica likovnog’ ona bi mi rekla ’Everly, kakva bi ti to bila budućnost, kakav novac bi tamo zaradila? Život bi ti propao na takve gluposti. Bolje studiraj u Americi i doktoriraj, to bi ti donelo nekakvu budućnost.’“ Pokušam da imitiram glas moje majke, čak i ako ga u tom trenutku pretvorim u puno smešniji nego što zaista jeste. Nastavim da vrtim svoju čašu prstima i da zapravo gledam samo u nju. „Ne kažem da me ne poštuje, dapače, ona je po voljenju najbolja majka na svetu i brizi i sve to, samo.. volela bih da nekako počne da poštuje moja mišljenja i moje odluke. Nisam više dete od 5 godina.“

„Znam tačno kako se osećaš.“ Pogleda prema meni i stavi čašu na sto a prste u krilo. „Moja mama je isto takva. Misli da ne mogu da odlučujem sam o svom životu i misli da je najbolje da sve odlučuje umesto mene. Da li ću da dišem, kada ću da spavam, da li ću da spavam uopšte. Ako bi mi rekla da moram da idem na Mars, morao bih da idem tamo.“ Zakikoćem se na zadnju rečenicu.