Fireproof

Chapter 48

Osećala sam se toliko veselo i samopouzdano, toliko razigrano i prelepo da sam bila sigurna da mogu sve. Okrenem se par puta, gledajući u ogledalo. Izgledam toliko dobro. Čudno je od mene da priznam tako nešto, ali zaista, izgledam toliko dobro.

Uvila sam kosu, tako da mi je sada u potpunosti kovrdžava, na usnama imam ruž neobično ljubičaste boje a na sebi imam odeću, koja mi iz nekog razloga stoji kao da je samo za mene sašivena. Nikada ne bih rekla da se crna boja slaže uz išta na meni, ali ova crna kratka haljina sa malim dekolteom koji po sebi ima dijamantiće, zaista ne izgleda tako loše. Zapravo, zvanično mogu da pohvalim sebe. Naučila sam da nadodam lepotu i ukus svom izgledu a da budem drugačija. Iz nekog čudnog razloga, naučila sam to.

Kada čujem kucanje na vratima, još jednom poverim da li mi nekim slučajem karmin nije ostao na zubima kao što se to dešava, ali onda shvatim da je to samo moj najbolji prijatelj i da ne treba da marim toliko.

Nekako spontano sam pristala da izađemo. Hteo je da me vodi u restoran, zbog toga što je dobio unapređenje na poslu, tako da sam pristala. Mike mi je ionako samo prijatelj, pa zašto ne bih?

„Idemo li?" široki osmeh mu zaigra na licu čim otvorim vrata.

„Naravno, gospodine." Prihvatim njegovu ruku ili tačnije lakat i uzvratim taj veseli, široki osmeh. Sigurna sam da mu je veoma drago zbog tog unapređenja, čak i ako ja nisam ni znala da on ima posao. Možda u zadnje vreme premalo pažnje posvećujem prijateljima.

„Everly, imam par pitanja za tebe. Ili par molbi." Trgnem se iz misli i okrenem ka njemu.

„Da?"

„Prvo, želim da znaš da ja plaćam večeru. Drugo, imam jedan kul specijalitet po načinu šefa kuhinje već naručen. I još nešto.. pićeš nešto žestoko i kratko a ne sok, jer je ovo važno veče, sećaš se?"

„Da, gospodine." Još uvek odgovoram iz šale, ovog puta čak i stavim ruku na čelo kao vojnik.

Mike sa smeškom na licu prevrne očima.

Za par minuta uđemo u malu uličicu, meni prilično nepoznatu i mogu da se kladim da nikada nisam kročila ovde a čak i ne znam da ova ulica postoji. Čak i ako ovaj kraj poznajem previše dobro.

„Št.." krenem da ga pitam koji je ovo deo grada iliti šta mi uopšte radimo ovde, sve dok ne osetim da mi vezuje nešto preko očiju.

Glasno se nasmejem. „Šta to radiš?" kažem kroz smeh.

„Rekao sam ti da je iznenađenje. A iznenađenja iščekuješ. Ti mi ne izgledaš baš kao da nešto iščekuješ, tako da sam odlučio da se malo zabavim." Konačno zaveže maramu preko mojih očiju. „Prati me." Uhvati me za ruku i polako vuče napred.

„Sačekaj, pašću." Kažem kroz smeh. Toliko je čudno hodati bez toga da vidiš išta ispred sebe, imam tako gadan osećaj da ću negde da se sapletem i da se razlijem kao kruška.

„Nećeš, držim te." Uhvati me drugom rukom oko struka.

„Još uvek nisam sigurna u ovo."

„Ne veruješ mi?"

„Verujem ti, ali uvek može da se desi da mi je prijatelj kriminalac, koji želi da me baci u septičku jamu."nasmejem se. „Ili želi da sama upadnem u nju."

„Ne želim da upadneš u septičku jamu, polazi."

Hodamo kao kreteni, smejajući se, dok ja verovatno idem tamo-amo. Ovo me užasno priseća na dan kada smo Louis i ja išli u centar Romforda, blatnjavi. Kad smo već kod toga, prilično je čudno što me Louis čitav dan uopšte nije zvao. Očekivala sam da hoće.