Fireproof

Chapter 49

Kada bih rekla da sam se osećala užasno, lagala bih. Nisam se osećala užasno. Osećala sam se očajno, odvratno i najgore na svetu. Gadila sam se sa sama sebi.

Pogledam prema Louisu, koji još uvek laktove drži na kolenima i gleda u jednu tačku. Par puta pređe rukama preko face, kao da pokušava da sakrije šok a zatim se vrati u istu poziciju.

Pod rečenicom 'hajde da porazgovaramo' sam zapravo mislila da ćemo da razgovaramo a ne da sedimo i ćutimo i čekamo ko će prvi da počne.

Zapravo, ja čekam da li će on prvi da počne. Imam osećaj da on samo razmišlja o tome da li se ovo zaista desilo. A i ja nisam daleko od toga.

Zaista, Everly, do pre par meseci nisi mogla ni dečka da pronađeš a sada odjednom imaš dvojicu?

„Dobro, hoćemo li da ćutimo ili.." kada shvatim da moj ton nije nimalo smiren i da se, zapravo, derem dođe mi da udarim sebi šamar. Kako sam ja ustvari odvratna osoba.

Louis okrene glavu prema meni. Pogleda me u nos, ne u oči. Verovatno ni u oči ne može da me pogleda koliko sam mu odvratna i koliko mu se gadim.

Ja sam najgora osoba na svetu.

Najgora.

Mrzim sebe.

Mrzim.

Za ovo što sam napravila ne postoji opravdanje, zato se i ne trudim da ga tražim. Ne zaslužujem opravdanje. Zaslužujem najveće muke ovoga sveta.

„Zapravo sam došao ovamo da ti kažem nešto.." konačno progovori. Zatim skloni pogled sa mog nosa i okrene ga na nešto pored mene. Moje oči su još uvek čvrsto pripijene uz njegove. Kada se zagledam, shvatim da nije tu. Tu je telom, ali duhom je negde drugde.

Verovatno razmišlja o tome koliko sam ja grozna osoba i sve mu prolazi kroz glavu. Neki glasić u glavi mu govori kako je odavno trebalo da me se okani, i pre nego što je uopšte saznao kako se zovem.

Trebalo je, zaista. Trebalo je da uopšte ne obraća pažnju na mene, radije smrt da mi želi nego ovo da oseti i vidi.

Odvratna sam.

Toliko sam odvratna da se gadim samoj sebi.

Louis se konačno 'odmrzne' i vrati laktove na kolena.

Par sekundi gleda pravo i konačno progovori.

„Ali odlučio sam da neću.." ustane sa kreveta i brzinom svetlosti napusti sobu. Za sobom zalupi vrata, uopšte se i ne potrudi da ih polako i tiho zatvori. Čujem njegove glasne korake kako se sve više udaljavaju.

Zatim stavim ruku na čelo.

I zaplačem

******************

Louis' POV.

Jurim niz stepenice sa četvrtog sprata uopšte ne mareći da li ću pasti i ubiti se. To mi uopšte nije bitno. Nakon ovoga, ništa mi više ni nije bitno. Ne mogu da verujem da je to mogla da mi napravi.

Ja sam joj priredio večeru, zapalio sveće u njenoj omiljenoj boji, pozvao je 30 puta i poslao 30 poruka, napravio sve što sam mogao dok se ona ljubila s Owensom? Ne želim ni da pomišljam šta bi se, dođavola, desilo da nisam bio tamo da to zaustavim. Kunem se da sam samo želeo da zadavim tog kretena.

Izađem iz Everlyne zgrade i ispred sebe ne vidim ništa. Samo mržnju. I cigaretu. Dim od cigarete. I čovek u odelu. Dođavola, on..

Owens