Fireproof

Chapter 28

U jednom trenutku poželim da se ošamarim zbog misli, koje su mi se prethodno motale po glavi. Da li sam zaista razmišljala o tome, kako mi se ovaj dečko ikako sviđa? Da li sam ja to sebi doslovno priznala da išta osećam prema njemu? Da li sam ga ja zaista.. poljubila? Znam, znam, to je bila samo neka vrsta izazova, ali postojala je i opcija ne učiniti taj poljubac tako osećajnim. Prosto je trebalo da ga poljubim na blic, da mu dozvolim da me poljubi na blic, nikako nije smelo da se desi.. ovo. Pretvorili smo jedan običan poljubac, koji je trebao da bude jednostavan i prijateljski u nešto ozbiljno i.. prosto puno osećaja. Osećaje je trebalo široko da izbegnemo. Zašto on to nije uradio? Trebalo je bar on da kontroliše poljubac, ako sam se već ja obuzdala i naivno prepustila kao najveća kretenčina i kurva, koja.. ugh. Ne mogu da verujem da sam dozvolila sebi tako nešto. Moj prvi poljubac nije smeo da izgleda ovako.. nije sme-

„Everly!" Lottin glasan glas me ubrzo trgne iz misli i doslovno poskočim, pre nego što je pogledam.

„Š-šta?" pogledam prema svima, koji polako ustaju sa stolica i sklanjaju svoje čaše sa stola. Ne mogu da verujem da smo ovde presedeli skoro čitav dan, pričajući o razno raznim glupostima. Sa Lottie sam izašla napolje tek na neka dva sata i nakon toga smo se vratile i opet smo samo pričali.

„Da li i ti ideš na spavanje? Ili ćeš da sediš ovde čitavu noć?" Lottie se osmehnu a ja koliko god poželim da joj uzvratim to, uspem samo kratki osmeh, jedva vidljiv da isformiram na licu.

„I-idem.." kažem to nekako zbunjeno i ubrzo počnem da se dižem sa stolice.

„Laku noć." Lottie mi namigne a Jeremy zatim uzvrati isto. Takođe ih pozdravim i poželim im laku noć, koliko god priželjkivala da se svakog trenutka vrate, jer nipošto ne želim ostati sama sa Louisem u sobi. Ali naravno, to se ne desi. Kao i sve što ja priželjkujem. Vrata na sobi se zatvore, što mi jasno da do znanja da su Lottie i Jeremy ušli u sobu i da sam ostala sama na milost i nemilost razgovoru, koji sada sledi.

Zatim uzmem tanjire i grickalice, koji su ostali na stolu i pokušam sasvim neprimetno da ih sklonim. Sve što se čuje je posuđe i ponekad voda, koja – jednom tiho, a jednom glasno dopire iz slavine. Očekivala sam da će sada želeti da priča o svemu, ali sve što ja čujem je tišina. Pričljivosti nema. Šta mu je?

Uzmem salvetu i počistim sve sa stola a zatim odlučim da napustim kuhinju i odem da obavim sve pred spavanje. Ionako više nemam šta da radim ovde, zar ne?

Kada krenem da izađem iz kuhinje, na pragu vrata još nakratko zastanem i okrenem se prema Louisu. On samo mirno riba svo posuđe i uopšte ne obraća pažnju na mene. Verovatno ne želi da priča o tome, kao ni ja, i to mi sasvim odgovara. Zašto onda tražim iglu u plastu sena? Napustim kuhinju i odem do spavaće sobe. Uzmem peškir, neseser i sve te gluposti za higijenu, koju dosta dugo obavim u kupatilu a zatim u, tako reći, pidžami uđem u sobu, očekivajući da ću tamo zateći Louisa. Ali on nije ovde.

Vratim sve potrebne stvari u putnu torbu i legnem na krevet, odlučna da neću ići da proveravam gde je, već ću mirno leći na krevet i čitati neku knjigu. Kada se ušuškam, pokrijem i otvorim prvu stranu Louisove knjige 'Osamdeset dana požuda.' Ono što vidim me zgrozi. Prelepim pisanim slovima napisano:

„Mojoj ljubavi za četrnaesti. Nek' ti je srećan i zadovoljan. Dobićeš ono što tako dugo čekaš. Uskoro." Napravim gadljivu facu. Fuj. Ona mu doslovno nudi.. ew. To je odvratno. Ovom knjigom mu je doslovno ponudila da joj oduzme nevinost. Ako je i bila nevina uopšte. Pitam se ko je ona.

Otvorim prvu stranu knjige i taman kada pomislim da ću da se uživim u čitanje, nešto me uplaši: šta ako je bio provalnik u kući i sada radi nešto Louisu?

Nakratko se trznem.

To su samo gluposti, jel' da?

Nastavim da čitam i pročitam nekoliko strana, kada shvatim da nemam pojma šta sam, zapravo, pročitala. U tom trenutku mi se sledeće pitanje potajno ušunja u glavu: Šta ako sada umire ili nije pri svesti?