Fireproof

Chapter 56

Pritisnula sam oči.
Ponovo.
Ponovo.
I ponovo.
Kao da sam zapravo zaista mogla i da pomislim, zapravo, kao da sam bila sigurna da će nestati kada ih otvorim.
Ali nije.
Nije nestao ni prvi put.
Ni drugi.
Pa ni pedesetšesti.
Nije nestao nijednom. Čak ni onda kada sam ih dugo držala zatvorene a ni onda kada su se napunile suzama.
Ne. James ni tada nije nestao.
„A nisi se mnogo promenila, znaš." Glasno se nasmejao. „Samo ne znam kako si se ti upetljala ovamo, umesto osobe, koju sam tražio."
Želela sam da mu kažem nikada nećeš da dobiješ Charlotte, idiote.
Ali nisam.
Nisam rekla ništa.
Ponovo.
Koliko god sam želela i nameravala, glas jednostavno nije izlazio. Možda zbog toga što ga je strah uništio ili je razlog bio taj što sam ovde bila već dovoljno dugo, žedna, da bih ga sasvim izgubila.
„Upoznao bih te sa sobom." Sarkastično se nasmeši. „Ja sam Liam. Ne James. Ne više." Zatim se nasmejao još glasnije.
Stegao mi se želudac. Liam.. je James? Ovo je Liam? Ovaj idiot, koji.. stoji ispred mene.. to je.. zaista.. „Da, dobro si čula." Počeo je da trese glavom. „I ne, dušo moja draga, nemaš pojma u koja govna si se uvalila i za šta se žrtvuješ. Reći ću ti nešto. Nešto što ti niko dosad još nije rekao. Znaš, tvoj dragi je kriminalac. I osim toga što je uništio mnogo života, uništio je i tvoj. Ali ti to ne znaš, a žrtvovala si svoj život za njega. Kako naivno." Približio mi se. „Kao da je to nešto novo od tebe. Jednom naivna - uvek naivna, draga Everly."
Zatim pređe prstima preko drvenog dela kaveza. „Neudobno zar ne? Baš boli, zariva se u kožu, i razara ti svaki atom u telu, sve dok ti i unutrašnja krv ne poteče. I sve to zbog osobe, koja je jedva čekala da te se reši."
Volela bih da mogu da mu kažem nešto. Da ga udarim. Pljunem. Da mu psujem sve redom. Ili.. ili barem da se ne tresem. Da mu ne pokazujem koliko ga se plašim.
Zatim do mene dođe dečko crne kose. Ispočetka ga uopšte ne prepoznam, nemam pojma ko je. Više nisam sigurna ni je li njegova kosa crna. Volela bih da mogu da se zagledam, ali mozak mi radi isuviše sporo da bih bila u stanju da učinim tako nešto. Mrak je, i ne vidim mu lice. Dođe toliko blizu, da mu lice ostane u mraku. I više se ne pomera. Zašto se krije?
„Ti.." uspem da izustim, jedva, ali zatim se zagrcnem i počnem da kašljem. Grlo me užasno boli i kašalj ne mogu da zaustavim. Od straha, koji mi odjednom prođe kroz telo, počnem da se davim i povratim. Nisam očekivala da ću to učiniti. I obično ljudima bude lakše kada povrate. Nije mi lakše. Nije mi nimalo lakše.
James..Liam.. kako god, zatim izvadi iz svoje torbe malu flašicu vode. Imam osećaj kao da ću iskočiti iz ovog kaveza istog trenutka, samo kako bih dobila makar kapljicu te vode. Ali znam da to nije moguće.
„Želiš?"
Samo klimnem glavom.
„U redu. Dogovorićemo se. Ja tebi vodu - ti meni odgovore."
I dalje sam se tresla. Nisam bila sigurna o kakvim odgovorima priča, ali želela sam tu vodu. Nisam ništa pila danima, nemam pojma ni koliko sam dugo ovde, nemam pojam o vremenu ni o prostoru. Ali želim vodu. Znam da želim tu vodu.
Klimnula sam.
„Dobra devojka." Želela sam da ga pljunem u facu i kažem mu da nikada neću biti dobra prema njemu. Ali i da mogu da ustanem i uradim to, nemam čime, jer nemam više ni trunke vode u sebi. Ne mogu da učinim to.
„Gde tvoj dečkić skriva moja pisma i dokaze?" nasmešio se. „Hajdee, znam da znaš."
Nisam odgovorila. Samo sam odmahnula glavom. Nema šanse da mu to kažem. Saznala sam to jednom prilikom. Nikada mu to neću reći. Čak ni po cenu vode.
„Seti se šta nudiiim." Rekao je to primamljivo, podižući flašicu vode u vazduh. Želela sam tu vodu. Zaista sam je želela. Ali ne po cenu toga da uvalim Louisa u probleme. Radije ću umreti nego učiniti to.
„U redu, probajmo s nečim lakšim." Nasmešio se. „Gde je ostavio drogu, kada je pokušavao da se poigrava sa mnom i uništi moje planove i moja pravila?"
Ponovo sam odmahnula glavom. Ne, James. Nema šanse.
„Sigurna? Čak i po cenu žeđi? Velike, opasne žeđi?" ponovo je podigao flašicu.

Jurila sam po kući i tražila deterdžent, koji je Louis obično ostavio upravo tamo gde mu nije bilo mesto. Jednom sam deterdžent čak i našla u kanti za prljavi veš. Koji moron bi ga stavio tamo? I prokleto zašto? Čak ni najveći idiot ovog sveta ne bi jebeni deterdžent stavio u kantu za prljavi veš.
Preturala sam po fiokama u gostinskoj sobi, gledala ispod kreveta, u svaki ormar, ma u svaki kutak proklete sobe. Izašla sam i na balkon, gledala i ispod tepiha. Deterdženta nije bilo apsolutno nigde. Zatim sam otvorila plakar u gostinskoj sobi i počela da preturam po stvarima. Bili su tu samo stari pokrivači i neke dosadne vunene rukavice, koje je ,verovatno, još nosila Louiseva čukunbaka ili tako nešto. Podigla sam pogled i počela da gledam po džepovima starih, prašnjavih kaputa, iz kojih su skoro pa izlazili moljci. I zaista se jesam trudila da pronađem taj prokleti deterdžent, sve dok mi za oko nije zapalo nešto sasvim drugo. Nisam čak ni znala da ovaj plakar na zadnjoj dasci ima sićušnu fioku na kliz, koja nije stajala vodoravno kao sve ostale. Povukla sam je, a iz nje je ispala mala kesica belog praha. Nisam je uzela. Povukla sam ručku još više, a zatim je na pod ispala još jedna kesica a za njom i papirna maramica, koja je po sebi imala crvenu tečnost, koja je više ličila na.. krv? Je li moguće da Louis čuva krvave papirne maramice? I.. ovo? Mislila sam da je to bilo sve, ali kada sam zavukla ruku unutra, u toj se fioci nalazilo još gomilu stvari. Ubrzo sam izvadila i nož, i pištolj i mali papirić u šiframa i još toliko toga što nisam znala šta je. Ali nož.. pištolj.. i beli prah.. samo, molim vas, recite mi da to nije.. samo da to nije.
„Jesi li ga našla?" čula sam Louisev glas, koji je dopirao iz druge sobe. Brzo sam uhvatila sve to u ruke i gurala ga nazad što sam brže mogla. Usput sam se posekla o nož i krv je počela da mi curi. Prekrila sam je rukavom i brzo zatvorila plakar.
U tom trenutku je Louis ušao u sobu.
„Jesi li ga našla?" ponovio je.
Brzo sam uspravno stala pored plakara i stavila ruke iza leđa, kako ne bi mogao da vidi moj krvavi rukav. „Um.. ne.. ovde nema.. baš ništa." Rekla sam to pomalo zbunjeno i preplašeno.
„Jesi li sigurna?" sumnjičavo me je pogledao.
„Da, n-naravno. Zašto ne bih bila.. sigurna?" nasmejala sam se na silu, ali pored svega toga sam se i tresla od straha. Zašto krije od mene tako veliku stvar? Zašto me je lagao da je prestao sa tim, a nije?
„Eve, je li sve u redu? Izgledaš.. drugačije."
„Sve je u redu, zašto išta ne bi bi.. bilo u redu? Hoću da kažem.." stresem strah sa sebe i krenem da napustim sobu. „Sve je u redu." Krenem da hodam u nameri da što pre odem odande i operem ruke, jer sam se osećala kao da su mi bile prljave. Ali Louis me je uhvatio za ruku i sprečio u tome. Zapravo, kamo sreće da me je zaustavio tako što me je uhvatio samo za ruku. Uhvatio me je za krvav prst.
„Zaboga, tvoj prst." Uhvatio ga je. „Šta ti se desilo? Povredila si se."
„Nisam.. to je samo.. ogrebotina. Ogrebala sam se noktom. Samo molim te.." pokušala sam da se izvučem. „Pusti me."
„Moraš to da opereš."
„Ićiću, samo me pusti."
„Da li te boli?"
„Molim te, ne diraj me." Zatim sam shvatila šta sam rekla. I koliko drhtim.
„Eve, ti drhtiš. Šta se dogodilo? Šta nije u redu? Reci mi, molim te." Pokuša da me povuče u zagrljaj, ali oduprem se.
„Nemoj, molim te. Samo me pusti." Izvučem se iz njegovih ruku i odem iz sobe. Za sobom zalupim vrata. Odšetam do kupatila i krenem da perem ruke. Ali ne vredi. Imam osećaj kao da je i unutrašnjost isprljana. Kao da je sve prljavo.
Krenem da ribam ruke sve brže i jače. Gomila sapuna i pene je na rukama i lavabou, ali ne vredi. Osećam se tako prokleto prljavo. Sve je na meni tako prljavo.
Pogledam u ogledalo i vidim Louisa kako stoji naslonjen na vratima.
„Našla si ih, je li tako?" ne okrenem se. Gledam ga, ali u ogledalo. Kao i on mene.
Bolno klimnem glavom.
On duboko uzdahne. „Mogu da objasnim.."
„Ne možeš." Prekinem ga. „Mislila sam da si mi rekao da si prestao sa tim poslovima."
„I jesam.."
„Nisi. Ono što sam ja videla, odgovorilo mi je na pitanje a odgovor je glasio da nisi."
„Ali nije onako kao što izgleda.."
„Jeste. Upravo je tako kao što izgleda."
Uzdahne. „Da li si ih dirala?"
Teško udahnem. „Da."
Okrene se, u nameri da ode. „Ne trudi se, možeš sprati tragove sa ruku, ali osećaj nećeš nikada. Nijedan sapun to neće oprati. Zato i nisam hteo da ti ih pokažem." Zatim zakorači. „Kada budeš spremna da me saslušaš, biću u sobi."
Želela sam da mu kažem, da nikada neću biti spremna da ga saslušam. Ali nakon što sam par sati sedela i gledala u prazno, razbistrila um i razmislila o svemu, bila sam spremna da ga saslušam. I zaista sam želela da ga saslušam.
Pokucala sam na vrata sobe.
Zatim sam ih otvorila. „Mogu li?"
Nasmešio se. „Svakako."
Nekoliko minuta smo tako sedeli i ćutali. Možda je to na neki način bilo i prijatno. Zatim je počeo.
„Pištolj i nož nisu moji. Liamovi su."
Pogledala sam u svoj prst. „Ja sam.."
„Znam. Na nož, je li tako?"
Klimnula sam glavom. Razmišljala sam o tome kako je moja krv bila uprljana Liamovim tragovima. Još uvek je.
„Pištolj i nož je oružje, koje je Liam izgubio kada je izbo čoveka. Dobro, nije ga baš zaista izgubio, ali uspeo sam da ga uzmem. Kao i papir sa šiframa, koje govore:Charlotte. I robija. Pored svega toga imam i papir umrljan svojom krvlju i Liamovim tragovima. One večeri kada me je izbo."
„Zašto.."
„Nikada ti to nisam rekao, zato što sam smatrao da ne bi trebalo da te uplićem u te stvari. Bilo je isuviše opasno da to znaš. I ne mogu da ih bacim. To su dokazi." Tužno me je pogledao. „A droga.. to.. nemam izvinjenje za to. Ne koristim je, ali je prodajem drugim ljudima. Ne tako drugim, već.." progutao je pljuvačku. „Mojim prijateljima."
„Zašto bi.." uzdahnem. „Zašto bi tvoji prijatelji tražili od tebe tako nešto?"
„Nemaju novac. A poznato je to da ja imam. A ne mogu da ih ostavim na cedilu. Oni mene nikad nisu."
Klimnem. Nekoliko sekundi smo sedeli u tišini. Oboje smo gledali u pod i izbegavali da nam se pogledi sretnu. Zatim je Louis odjednom ustao i kleknuo ispred mene. Uhvatio je moje ruke u njegove i pogledao me je u oči. „Da li mi veruješ?" zabrinuto me je pogledao. „Everly, molim te, potrebno mi je da mi veruješ. Ni do čijeg mišljenja mi nije stalo toliko koliko do tvog. Samo si ti ostala čista, nakon svega prljavog u mom životu. Molim te."
Nekoliko sekundi sam razmišljala da li je u redu da i preko ovoga pređem. Ali nisam imala razloga da ga okrivljujem. Ne onda kada sam videla suze u njegovim očima. Louis nije plakao. Louis nikada nije plakao, osim ako se nije radilo o njegovom detinjstvu i porodici. Ovoga puta nije. A plakao je.
Uhvatila sam mu bradu u dlanove. „Verujem ti." Šapnula sam.

Bočica vode je još uvek stajala u Jamesovim rukama. Pomerao ju je tamo-amo i mamio mi pogled. Ovoga puta sam se nakašljala i odlučno odgovorila. „Ne želim."
Po njegovom licu se videlo, da to nije očekivao.

(Pravo da Vam kažem,ovaj nastavak sam pokušavala da postavim 3 dana i wattpad je svaki put ispisivao da ima grešku i da će se ubrzo popraviti a nije se popravilo i eto danas sam nekako uspela ali mislim da nema lepo razmaka kao što treba da bude i oprostite na tome, takođe tekst iz throwbacka je trebalo da bude nakrivljen što nikako nije htelo da se stavi, ali barem je nastavak konačno tu. Zamolila bih wattpad da što pre popravi ovu grešku. Eto.)