Fireproof

Chapter 53

Uzimao sam iz frižidera poslednju šargarepu, koja je ostala. Strpao sam je u usta i odgrizao parče, kada sam shvatio da je bezukusna. Nijedna šargarepa mi nikada do sada još nije bila bezukusna. Upitao sam sebe šta se to dešava sa mnom. Zatim sam shvatio. Ona mi se dešava.

Zatim sam bacio šargarepu u kantu za smeće, koja je već bila toliko puna da sam mogao da se kladim da sam u nju bacio bar polovinu svoje čitave kuće. Duboko sam uzdahnuo i otišao u kupatilo, kako bih izvadio opranu posteljinu iz veš mašine. Usput sam nogom popravio tepih, jer je Everly uvek mrzela kada je bio zgužvan.

Prokletstvo.

Da li je moguće da me i jebeni tepih priseća na nju?

Vratio sam se nazad i nogom izgužvao tepih koliko god sam mogao.

Koji sam ja idiot. Kao da je nju briga za tepih. Verovatno je jednostavno prestala da razmišlja o tome. O kolibi. O meni. O nama. Kao da sam joj ja ikada u životu i trebao. Nisam. I neću trebati nikome nikad.

A i da sam na njenom mestu, ni ja ne bih izabrao sebe. Zapravo bih šutnuo sebe u dupe i potrudio se da odletim negde u Tunguziju.

Šutnuo sam prokleti tepih i udario pesnicom o zid.

Mogao bih da vam kažem milion stvari o sebi, koje mrzim pre nego što bih rekao i jednu jedinu koju volim.

Uhvatio sam kvaku i ušao u kupatilo a potom iz veš mašine izvadio posteljinu. Poneo sam je napolje, gde sam pre toga stavio štrang i želeo tamo da je obesim i ostavim je da se osuši. Ovde ionako možeš da ostaviš napolju i auto otključan, kada nema ni žive duše. Kao zatišje.

Taman kada sam pomislio kako sve ponovo ide po planu, prebacio sam posteljinu preko štranga a ona je zamirisala. Iskoristio sam isti omekšivač, na koji je ona mirisala. Iskoristio sam njen omekšivač.

Mrzim sebe.

Zatim sam shvatio kako ovo postaje smešno.

Čak i ako nije zaista bilo. Bar ne meni.

U tom trenutku sam shvatio da će preći preko ove devojke biti mnogo teže , nego što sam mislio.

Ipak sam raširio posteljinu preko štranga, pokušavajući da pobedim sebe i da ne počnem da je mirišem. Definitivno ću morati da se rešim tog omekšivača. I šampona, koji je sigurno ostavila. I svega što miriše na bilo koji deo njenog tela. I svaki njen miris i trag, koji me priseća na nju. Što bi značilo da mogu jedino da obrišem čitav svoj život. Da, možda bi to zaista bilo najbolje rešenje.

Ostavio sam posteljinu da visi, kada sam primio poruku. To je bilo čudno.

Otkako više ne pričam s' Everly, nemam od koga ni da dobijam poruke.

Mama me zove, sestre me zovu, drugari me zovu. Ko je onda u pitanju?

Otvorio sam poruku i zbunjeno pročitao tekst, koji je glasio: 'Konačno si izvukao dupe iz ovog sranja, zar ne? Možda ti prosto više nisi meta. Nema na čemu.'

Zbunjeno sam gledao u ekran nekoliko sekundi.

Molim?!

Šta bi ovo trebalo da znači?!

Nikada nisam saznao ko me izvukao iz zatvora. Da li je to bila osoba, koja ovo piše? Da, mislim da je to očigledno. Ali zašto bi to iko činio? Kakvu korist ima od toga? Nikakvu, zar ne? Zašto onda?

Još jednom sam analizirao poruku, ne znajući šta bi sve to trebalo da znači. Znao sam da poruka nije bila poslana kao prijateljska. Neka stvar se krila u njoj. Nešto se dešavalo. Znao sam da je bila u šiframa, ali isto tako nisam ni imao pojma ko je šalje. I zašto.