Fireproof

Chapter 12 - Romford 2

(dok sam pisala ovaj nastavak slušala sam ove pesme:

- Little Mix - Boy

i

- Little Mix - Good Enough

tako da možete i vi da ih poslušate dok čitate!

Enjoy!!!)

Besno uletim u kućicu I zalupim već napola raspadnuta vrata za sobom. Ja sam u Romfordu I on meni to tek tako opušteno govori. Zna li on da je Romford udaljen 2 sata vožnje od Londona? A peške punih 5 sati. Toliko sam ljuta da bih u ovom trenutku mogla da ga ščepam I da ga.. Ughhh.
Setila sam se čaše, koju sam ostavila na kuhinjskom stolu I zato sam otišla u kuhinju da budem sigurna da je još uvek tamo, ali pre nego što sam ušla u kuhinju, gospodin IDIOT je ušao u kuću I pričao telefonom. Opet.
"Nemam pojma I nije mi briga." kunem se da ću mu uzeti taj telefon I da ću.. Da ću..
"Odkud ja znam, idiote! .. Naravni da se ne seća ničega." sjajno. Sada je uleteo u sobu I zatvorio vrata za sobom. Ja ću.. Uredu, moram da se smirim.. Moram da se.. Aaaaaa, ne mogu da se smirim.
Uhvatila sam se za rubove stola I duboko uzdahnula.
"Sve će biti uredu, Everly." ponovila sam postupak. "Samo diši duboko." otvorila sam oči nakon svojih reči I ugledala osovu, koju sam najmanje od svega želela da vidim I uopšte se nisam smirila I ja ću.. Ughhhhhhh.
"Sa kime si pričala?" sa kime sam pričala? Idiote jedan, daću ja tebi.. Uredu, smiri se, Everly. Još jednom diši duboko. Sada izdahni. Polako.
Otvorim oči I ugledam Louisevu ruku kako mi maše ispred očiju I daje mi do znanja da je rekao nešto. Zatim počne da zviždi I taj zvuk mi toliko para uši da sav trud da se smirim mi padne u vodu I sav bez ishuči iz mene.
"Želiš li da znaš šta mislim o tvom telefonu I ovoj glupoj smrdljivoj čaši sa belom tečnošću?" uhvatim čašu I svu tečnost izlijem na njegov telefon do zadnje kapi. Iz telefona izađu iskrice I u istom trenutku se ugasi. O, da! Koliko je ovo samo dobar osećaj. Sav bes je napustio moje telo I u istom trenutku sam počela da se smejem kao bolesna.
"Jesi li ti normalna?" uhvati telefon u ruke, ili bar ono što je ostalo od njega, I približi ga licu. Da bar nije ovako smešno, sigurno bih počela da se izvinjavam do besvesti. Ali ipak neću to da napravim.
"Zašto si to napravila, koji ti je kurac?" spusti telefon na sto I stane u takvu poziciju, da imam osećaj da će mi odvaliti šamar istog trenutka.
"Oh, pa nije ti valjda toliko žao te male spravice?" izgovorim jedva čujno od silnog smeha. Jednostavno ne mogu da stanem. Toliko je zabavno. "Sigurna sam da možeš da prodaš nekoliko ovakvih napitaka, kakav si meni dao sinoć I kupiš neki puno bolji!" ovoga puta prestanem da se smejem I umesto toga mu se unesem u facu. "Sigurna sam da ih imaš gomilu!" besno napustim kuhinju I izađem iz kuće.
Toliko sam besna da se iskreno začudim kako glasne korake pravim. Želim da odem negde, nemam pojma gde, ali što dalje od ove gnjige. Ne želim više ni reči da progovorim sa njim ikada. Da li on zaista misli da sam ja neko koga može tek tako da iskorištava? E pa, prevario se.

Okrenem se iza sebe i shvatim da izlazi iz kuće, zato ubrzam korak. Izgleda da sam zvanično odlučila da se izgubim. Uhvatim sebe kako doslovno trčim koliko me noge nose i shvatim da Louis više nije iza mene. Ali ne vidim ni kuću. Ne vidim ništa. Ovoga puta ni drveće, koje mi je nekim delom bilo poznato, jer se nalazilo u blizini kuće, ali sada ga nema. Da, definitivno nisam sposobna da uradim išta kako treba. Naljutim se na sebe i skrenem na levo. Nemam ionako šta da izgubim, svakako sam već izgubljena.

Louis' POV.

Jebena Everly je morala da izađe iz kuće i uništi moj telefon. Inače je dobrica, svi je vole i sažaljevaju, svima pomaže, ali zapravo je toliki đavo da nikada do sada još nisam sreo sličnog. Liam je jebeno bio upravu, trebalo je da je ostavim da trune kod jebenog Troya a ne da je spasim. Ne mogu da verujem koji sam idiot. Uzimimo u obzir da bi se onda nalazila u rukama prokletog Owensa, koji bi joj napunio glavu istinom a to mi zaista ne treba. Na neki način mi je stalo do te devojke i znam da nije to zaslužila, ali jebiga. Dogodilo se i više nema nazad. I ona ni za milog oca ne sme da sazna to. Ako mi je uništila telefon zbog toga što sam je odveo u Romford, ne želim ni da zamislim šta bi mi napravila da sazna sve. Ali nije u tome stvar. Stvar je u tome što ja ne želim da to sazna. Jer.. Ne znam zašto, ali ne želim i ako ne želim, onda to neće saznati pa makar morao da prisilim ceo svet da ćuti. Iskoristio sam je za dobre pare i uništio joj ugled i život zauvek, tako da je bolje da to ne sazna. Život joj je uništen, ali će se možda bolje osećati ako to neće da zna. Ima smisla, zar ne? Svejedno, moram da držim podalje od nje tog jebenog Owensa, koliko god sam u stanju da to napravim. Jer ako putem njega sazna, kunem se da ću da ga.. Ne želim ni da razmišljam šta bih mu napravio. Uredu, saberi se, idiote! Nađi je, odvedi je kući i otarasi je se već jednom. Nemam pojma kud je otišla, ne poznaje ovo mesto uopšte i mogla bi da bude bilo gde. Zar je mogla daleko da dogura? Siguran sam da jeste.
Ipak sam se odlučio za najduži put, jer sam siguran da ljuta devojka ne bi otišla kraćim putem.

Pešačim već baš dugo i uopšte je ne vidim nigde. Zar je izabrala kraći put? Možda se vratila u kuću ili..
"Zar stvarno misli da može da se zeza sa mnom? E pa, žao mi je, ali ne može i zato.." bla, bla, bla. Našao sam iglu u plastu sena. Sada samo treba da je zagrlim i kažem nekoliko patetičnih reči, odvezem je kući i otarasim je se za danas. Bar neka uteha.
"I ti voliš da pričaš sama sa sobom?" obratim se plavoj devojci sa smirenim tonom i ona se okrene, bez reči ustane u pokušaju da ode od mene. Uhvatim je za lakat i sprečim je u tome. "Čekaj, čekaj." pravi se da me ne vidi i pokušava da se izvuče iz mog stiska. Možda bi trebalo da popustim? Nema šanse.
"Znaš, ja bi trebalo da se ljutim na tebe, jer si mi uništila telefon." kažem šaljivo, ali iskreno bih je najradije zadavio. Konačno se okrene prema meni i uputi mi namrgođeni pogled.

"Izvini, okej? Možeš li da prestaneš da se ljutiš?" još uvek ne mogu da verujem šta radim zbog ove devojke, ali svejedno moram da se izvučem nekako iz ovog sranja, inače ću završiti u zatvoru.
Čujem kratki Everlyn uzdah i u tom trenutku mi dođe da preokrenem očima, ali ipak to ne napravim.

Everly's POV.

Ne mogu da verujem da se još usuđuje i da mi se izvini i da mi doslovno naredi da prestanem da se ljutim. Naravno da neću da prestanem da se ljutim.
"Želim da mi objasniš kako smo dospeli ovamo." samouvereno i još uvek hladno to izgovorim a Louis mi pokaže rukom da sednem na travu. Uradim to i uzdahnem još jednom.
"Uredu, ukrao sam te od Owensa, toga se sećaš, zar ne?" primetim mali smešak na njegovom licu, na koji istim ne odgovorim već samo klimnem glavom.
"Nakon toga sam te doveo ovamo i.." prekinem ga.
"Zašto?" podignem obrve a on obliže usnice.
"Zato što.. Jer.. Ne znam kako to da ti kažem.." počeše se po glavi i postiđeno nastavi. "Volim da provodim vreme sa tobom. Jednostavno mi je prijatno u tvom prisustvu. Molim te nemoj da se ljutiš." prijatno u mom prisustvu? Okej, pokušaću da ostanem pribrana. Ali prijatno u mom prisustvu? Da li je siguran u to? Mislim.. Ja sam najdosadnija osoba na svetu, zašto bi mu bilo prijatno sa mnom?
"Da, zaista." opet se njegove usne formišu u mali smešak i ja skrenem pogled.
"Dobro a zašto se ja onda ničeg ne sećam?" pokušam da ga uhvatim za konac i namerno postavim ovakvo pitanje. Pitam se šta će sledeće da smisli. Nespretno se počeše po glavi.
"Zato što.." ponovi postupak. Da, važi, šta će sledeće smisliti? "Zato što sam te poljubio juče i ti si se naljutila na mene. I onda sam ti sipao nešto u piće, da se ne bi setila. Izvini molim te, izvini!" stavi ruke u moljikavi položaj a ja se iznenadim. Poljubili smo se?! Šta?! Ja sam se poljubila sa nekim? Konačno sam doživela prvi poljubac i ja se toga ne sećam? Zaboga, ovo je strašno.

Udaljim se od njega, jer mi postane neprijatno što sam mu tako blizu. Pogledam u njegove usne. Ja sam ih.. Zaboga. U redu. Moram samo da se opustim. Samo to. Praviću se da mi to nije važno. Za početak bi trebalo da zatvorim svoja šokirana usta i skrenem pogled sa njegovih. Konačno to napravim.
"Izvini." čujem isto još jednom i opet ne odgovorim ništa. Šokirana sam. Zaista sam šokirana.

(eto još jedan kraći nastavaak, prelazimo na stvaaar konačnoo. ako možete, ostavite vote/comment a ako se na fonu možete dok čitate da ostavite ispod rečenica komentare, zaista bi mi to pomoglo pri pisanju, jer mi je vaše mišljenje užasno važno.

Niste očekivali ovakvu Evs, zar ne?

A tu vam je i prvi Louis' POV. Pretpostavljam da ni to niste očekivali. sada znate šta Lou misli o Everly i zašto uopšte priča sa njom i provodi vreme sa njom. Zapravo, ne znate, ali ćete saznati vremenom.

A da, i Owens je Mike, u slučaju da niste pročitali uloge, da znate.

potrudiću se da postavim ubrzo sledeći nastavak i biće malo duži od ovog. :)))

ly all xx)