Fireproof

Chapter 47

Nakon duge noći, u kojoj gotovo oka nisam sklopila, već sam se samo mrcvarila po krevetu i pokušavala makar na trenutak da ih sklopim, u 4:18 odustanem od svakog pokušaja.

I onako od toga neće biti ništa. Apsolutno ništa. Spavaću preko dana ako mi se bude spavalo, nema svrhe da ležim na krevetu i buljim u plafon.

Ustanem iz kreveta i na sebe navučem bademantil, dok odlazim u kuhinju da nasujem sebi čašu vode. Možda bi mi mleko pomoglo, ali nemam ga u stanu.

Popijem punu čašu, zatim pojedem par zalogaja hrane koja mi je ostala od juče, zevnem i shvatim da je vreme da se vratim u krevet.

Možda ću uspeti ako pokušam još jednom.

Pokrijem se do grla, jer je iz nekog razloga prilično hladno večeras, jutros ili kako god da nazovem ovo doba dana ili noći.

Zatvorim oči i za manje od petnaest minuta počnem da tonem u san.

Počnem.

Ali ne uspem.

Naravno.

Zvuk mobilnog dopire sa ormarića pored mene.

Zašto bi mi telefon zvonio u ovo doba? Ko je još budan u 4:20 ujutro?

Ne otvarajući oči, jednostavno napipam telefon i prekinem poziv.

Ko god da je, shvatiće da nisam u ovo doba noći raspoložena za ikakvu priču.

Uguram glavu nazad u jastuk sve dok telefon ponovo ne zazvoni.

Dođavola, koji idiot je ovoliko uporan?

Prekinem poziv ponovo, ali kada pozvoni treći put, živci mi već budu pri kraju.

Pokrijem uši jastukom i pustim mobilni da zvoni koliko god hoće, ali do kraja ne izdržim jer je zvuk previše iritantan, tako da ipak dohvatim telefon ignorišući ime koje stoji na ekranu i jednostavno se proderem.

„Hoćeš li da odjebeš od mene, za ime Boga, pola 5 ujutru je?" iznervirano se proderem.

„Pravo vreme za dubokoumne razgovore." Čujem mali smešak sa druge strane slušalice.

„Mike?" zbunjeno upitam. Zapravo sam bila prilično sigurna da je to Louis.

Zašto bi me Mike zvao tri puta u pola 5 ujutro?

To tako ne liči na njega.

„Everly." Odgovori.

„Zašto bi.." ne dovršim.

„Čuo sam da hodaš po stanu. Ni ti ne možeš da spavaš?" čuo je? Zar se moji koraci čuju baš toliko?

„Ne.. mislim.. mogla sam sve dok me ti nisi probudio."

„Izvini."

„Ne, u redu je."

Nije u redu, ali možemo da se pravimo da jeste.

Nije uopšte u redu, rekla sam to čisto da ostanem pristojna, koliko god mogu da budem pristojna u jebena 4 sata ujutro.

„Jesi za kafu?"

Namrštim se. „K-kafu?"

Kakvu crnu kafu u.. o Bože.

„Da, zašto da ne? kao da ćeš zaspati."

„Posle kafe sigurno neću." Nasmejem se, čak i ako mi uopšte nije smešno.

„Samo mi otvori vrata i sve je spremno." Čujem kucanje na vratima nakon ove rečenice.