„Gde je?" nakon dugog vremena pokušavanja da ga barem malo smirim, konačno sedimo na travi pored reke i mirno gledamo na situaciju. Dobro, ne baš mirno, ali bar mirnije nego pre.
„Verovatno je otišla samo da se prošeta." Pogledam ga a on pritisne prstima oči što mi da do znanja da mu je svega ovoga dosta. „Hej. Smiri se. Sigurna sam da je dobro." Pokušam da ga smirim i ako mislim da će mu reči teško pomoći u ovom trenutku.
Shvatam da mu sestru juri poludeli kriminalac, koji mu je uništio detinjstvo a njoj se upravo on sviđa, dok je u vezi sa mojim bratom i mene više verovatno i ne gotivi, već mrzi iz dna duše.
Namrštim se na ovu bolnu pomisao, koja mislim da Louisu pada još teže, mada to ne pokazuje. Ne znam zašto tolio mrzi da pokazuje svoje osećaje, zašto toliko odbija da prizna da mu ovo pada užasno teško i da bi voleo da sve to prestane. Čak se i glupo osećam ,jer ja svo ovo vreme pričam o tome kako mi je teško zbog svega ovoga a zapravo mislim da je njemu sto puta teže od mene. Zapravo je zaista glupo što se ja žalim i zaista.. zaista nekulturno od mene.
„Znaš.." padne mi na pamet nešto što bi ga možda makar malo razvedrilo. „..mama mi je uvek govorila kada sam bila mala, da se svaka stvar na ovome svetu već nekako reši. Da ne treba da se plašiš ničega osim smrti, jer.. znaš, postoje prilično grozne stvari, koje se dešavaju ljudima poput nas, običnim ljudima i taman tad pomisliš da su ti uništile život i da je tu za tebe kraj i onda.." i onda mi padne na pamet nešto sasvim suludo i taman kada pomislim da ću ovu svoju priču okončati na zanimljiv način, rečima koje će ga poboljšati, zabijem svoje usne uz njegove i počnem da ga ljubim. Osetim da sam ga iznenadila, kako odmah ne reaguje, ali ubrzo se njegove ruke obmotaju oko mene, dok moje pronađu put to njegove kose, kao i uvek. Ne shvatam zašto, ali obožavala sam njegovu kosu. Oduvek je bila tako neuredna i razbarušena, kao da nije čuo za reč 'češalj', ali to je zapravo bilo najlepše na njemu. Bio je tako spontan i lud, skoro u svemu je nalazio šalu. Nedostajao mi je takav Louis. Otkako se ove stvari dešavaju, više nije isti Louis kakvog sam ga viđala ranije. Svaku moju reč je znao da ismeje i da mi se naruga a onda bi mi se do kraja života izvinjavao time što bi mi dozvolio da ja njega zadirkujem ili mi dozvolio da uzmem njegove knjige.
Udaljim se od njega u trenutku kada osetim da bi trebalo da prestanem i odlučim da nastavim svoj govor, kao da se ništa zapravo i nije desilo, jer ne želim da vidi kako se osećam povodom svega ovoga.
„..I onda se pojavi neka nova nada u tvom životu i ponovo ti vrati veru u to da zapravo i nije uvek sve tako crno. Čak i najtamnija tačka na tebi ima svoje svetlo. Nikada nisam razumela tu rečenicu. Često mi je govorila i da je ponekad dovoljno da jednostavno veruješ, jer to je prvo što možeš. Da nakon vere dolazi nada, nakon toga mogućnost i onda se sve to pretvori u stvarnost." Nasmejem se dok izgovaram poslednje reči, gledajući u udaljenu šumu, kroz koju se upravo razlivaju sunčevi zraci, kao da je neko prosipao zlato po drveću. „A onda dolazi ono najlepše. Sreća. Sreća, jer si konačno postigao ono što si čitav život želeo i čekao. Konačno si postigao nešto, što te čini srećnim." Okrenem se prema njemu i primetim da se smeje. I ovoga puta, na moje iznenađenje, njegove usne pronađu put do mojih. Kroz um mi preleti ono što sam malopre pričala i shvatim da zapravo i nema ništa zajedničko sa ovom situacijom, ali govor je bio prilično dobar da ga oraspoloži i nasmeje. Kako se setim svojih poslednjih reči, nasmejem se, čak i ako je to u toku poljupca i osetim da mi je Louis uzvratio osmeh, čim se naši zubi lagano sudare. Sreća. Da, ovo se definitivno zove sreća. Nikada nisam ni slutila da u njemu mogu da pronađem sreću, ali možda su upravo to one reči, koje nikada nisu imale logike, dok nisam okusila Louiseve usne.
Čak i najtamnija tačka na tebi ima svoje svetlo.
u tom trenutku sam shvatila, da je Louis osoba, koja u meni pronalazi ono svetlo. Možda ga u meni ima malo, ali on definitivno može da ga izvuče napolje.
YOU ARE READING
Fireproof
FanfictionOsim toga, što ljudi ne znaju kako probuditi plamen, tako ga ne znaju ni ugasiti. Osim toga što ne znaju kako vatru pobediti, tako isto ni kako protiv nje izgubiti. Dve osobe, koje ni od čega ne odustaju, konačno će upoznati nešto, od čega bi voleli...