Fireproof

Chapter 10 - Michael

Šta treba da mislim? Kako da se osećam? Prespavala sam kod dečka koga ne znam ni 10 dana, jedva sam nagovorila sebe da skupim hrabrosti i priznam to roditeljima i oni nisu u kući a vrata su otključana. Okej. Diši, Everly, diši. Možda.. možda su negde okolo i nisu te čuli ili.. ma može biti bilo šta. Sigurno nisu ostavili vrata otljučana, Everly, misli na svoju mamu ona to nikada ne bi napravila. A šta ako joj je baš sad izmaklo? Okej, ne nije. Smiri se, Everly, dođavola!
Čujem kvaku na ulaznim vratima i glasan smeh svojih roditelja. A tu ste, dakle!
„Vidiš, Everly, rekla sam ti!“ kažem sama sebi i ustanem sa kreveta. Još od malena imam naviku da pričam sama sa sobom, moja mama misli da sam totalni čudak zbog toga. Dohvatim kvaku svoje sobe i kao kometa izletim napolje i siđem stepeništem dole, zaboravljajući šta sam napravila.
„Gde ste vi do sad?!“ derem se kao iz topa. „Čitavo jutro vas nema, ostavite kuću otključanu i smejajući se uletite..“ ućutala sam kada sam shvatila da to i nije tako velika stvar naspram onoga šta sam ja napravila.
Mama i tata opet prasnu u smeh. Mislila sam da će mi bar šamar lupiti. Umesto toga produže u kuhinju i tata sedne za sto i uhvati svoje novine a mama uzme da kuva kafu. Stojim u sobi kao duh, uopšte ne obraćaju pažnju na to što ja nisam čitavu noć bila kod kuće, već tata blebeta o tome kako je život lep a mama spominje sutrašnju kišu.
„Ova noć će biti užasna. Svuda vetar i..“ mama prasnu u smeh a tata zajedno sa njoj. Šta dođavola..? „Oh, to me podseti, Everly..“ oh, mama, setila si se da svoju kćerku nisi čitavu noć videla? „..Moraćeš na nekoliko dana da se preseliš na jedan divan kvart.“
„Š-šta?“ ostanem u šoku nakon njenih reči. Da se preselim? Je li ona normalna? Nisam čitavu noć bila ovde i ona priča o iseljavanju? Šta dođavola..
„Da, ićićeš kod čika Troya, on je jako fin čovek. Naš je blizak prij..“ ne dozvolim mami da završi, već je prekinem, goreći od besa.
„Čitavu jebenu noć nisam bila kući, vi to niste ni spomenuli, smejete se i blebećete o vremenu i na kraju mi kažete da se selim? Šta se dođavola s’ vama desilo?!“ prasnem i mašem rukama svuda oko sebe od besa, da ne bih nekoga uhvatila i udavila ga. Šta je s’ ovim ljudima?
„Oh Ly, čika Troy je jako fin..“ opet je prekinem i prasnem k’o iz topa.
„Baš me briga! Ne želim da odem odavde, razumeš?!“ umirem od želje da je udavim u toj kafi što sprema i tatu u tim novinama, dok ne obraća pažnju na razgovor uopšte. Govore mi da odlazim odavde kao da je to ’dobar dan’.
„Ali to je predivan kvart, Ly. Nije ovakav kao ovaj. Čika Troy ima i kćerku, biće ti divno tamo. A to je ionako privremeno, tako da..“ vrisnem i besno napustim kuhinju i odem u svoju sobu. Kakvi su ovo vanzemaljci oteli moje roditelje? Poželim da nazovem Lilly, ali se ipak predomislim. Želim da budem sama sa svojim mislima. I knjigom. Da, knjigom.
Iz fioke izvadim prašnjavog, starog, dobrog Paula Coelha. Divni Alkemičar uvek zna da me oraspoloži i opusti u potpunosti. Nasmejem se kada na prvoj stranici ugledam sliku svoje bake. Po njoj sam dobila ovu knjigu, volela je da je čita dok je još bila živa.

Pročitam nekoliko redova, čak I ne stignem da pratim radnju I od svog tog umora I haosa zaspim.
Probudim se u gluvo doba noći, bar mislim tako, ali kada rastegnem zavese shvatim da tek pada mrak. Pogledam na naradžasti zidni sat, koji sam takođe dobila po baki I shvatim da je 18:08. Dosta dugo sam spavala iako nemam takvu naviku. Zadnji put sam popodne spavala kada sam bila beba.
Odlučim da uzmem telefon I pozovem Lilly, da joj ispričam sve što mi se desilo, ali u trenutku kada uzmem telefon on mi zavibrira u ruci I na ekranu se pojavi ime 'Michael'. Michael me zove? Zašto bi to radio? Nisam se čula sam njim još od srednje škole. Nismo bili nešto posebno bliski nikada, ali ponekad je zaista znao da me oraspoloži i bio je jedini muškarac sa kojim sam ikada razgovarala a da ne spada pod moju porodicu i doktore. Volela sam da provodim vreme sa njim, ali on je bivao zauzet učenjem i sličnim stvarima, što mi nije smetalo. Zapravo mi se to zaista svidelo, jer smo imali slična zanimanja. Iako ja nisam bila osoba, koja obožava da uči, više sam bila za čitanje knjiga, ali volela sam to što mogu da pričam sa njim o tome, jer je i on voleo to da radi. Ali onda smo prestali da budemo u kontaktu, našao je nove prijatelje, devojku i ja ga više nisam zanimala. Ali sada.. Sigurno je samo pogrešio broj ili nešto slično. Stavim mobilni na sto I okrenem se, ali melodija mi para uši. Možda bi trebalo da se javim? Ne, ne. Oh, dođavola, okej. Javiću se. Posegnem za mobilnim I pritisnem zelenu tipku na ekranu.
"Da?" pitam nesigurno, ne znajući šta sledeće treba da kažem.
"Hej Evs." čujem hrapavi glas svog, ne tako bliskog prijatelja sa druge strane slušalice. Nisam razgovarala sa Michaelom godinama, zašto me sada zove?