Fireproof

Chapter 55

Kada sam otvorila oči, činilo se nakon malo vremena, napolju je polako počelo da sviće. Mislila sam da sam samo zadremala i da je to trajalo nekih 15 minuta, ali zapravo sam spavala prilično dugo. Kada sam se probudila, osetila sam da me vrat užasno boli i toliko mi je potrebno da ga ispravim, a ne mogu. Ovaj kavez je toliko jebeno mali da nema šanse da ispravim ijedan deo tela u njemu. Ipak mislim da će vrat biti najveći problem.

Htela sam makar na trenutak da vidim gde sam. Ili još bolje, zašto sam tu. Ali ipak, čak i ako je sunce sada obasjalo prozor, koji je bio toliko mali, da gotovo nije ni postojao, jedino što se u sobi videlo bilo je jedno ogromno ništa. Soba nije bila okrečena. Samo malter je bio tu i tamo po ciglama, kao i po podu. Ali ja nisam bila na podu. Bila sam metar iznad. Visela sam u tom kavezu kao da neko pokušava da me odvede u cirkus kao akrobatkinju. Na trenutak sam čak i poželela da se nasmejem, zato što ja zapravo imam ružičaste ombre i prošla bih kao akrobatkinja, ali potom sam shvatila da se smejem smrti u oči. Neću biti akrobatkinja. Neću životi ni toliko srećan život. Biću mrtva.

Prošla me je jeza kada su mi ove reči prošle kroz glavu i još jednom sam pogledala u svoje zgrčene nožne prste. Zatim sam polako počela da ih pomeram, radeći vežbice, zato što ih nisam osećala. Polako sam pomerala palac, kako bih bila sigurna da ga još uvek osećam. Osećala sam ga. Zatim sam počela da pomeram ostale prste. Ispočetka je delovalo teško, prilično teško, ali uspela sam. Potom sa želela da se sagnem i da makar malo uspravim vrat. Ali to mi nije uspelo. Vrat je predstavljao najveći problem.

U jednom trenutku, poželela sam da dozivam svog ubicu. Bilo mi je preteško sedeti ovde, umirati a ne znati ni ko stoji iza ovoga. Ali on nije dolazio. Nije ga bilo. Mogla sam da nagađam, a nisam. Bila sam toliko uplašena, da mi mozak nije radio. Nalazila sam se u nepoznatoj prostoriji, punoj vlage. Kapljice koje sam juče čula, kapljale su sa zidova na pod i ozivale se prostorijom, koja je bila u potpunosti prazna. Samo ja. I kavez.

Moj mozak nije mogao sasvim normalno da funkcioniše, tako da sam za sat vremena ponovo zaspala.

„Ne želim da idem ovamo." Rekla sam Louisu, vukući ga za rukav. „Rekao si da me vodiš na neko posebno mesto."

„Zar kampovanje nije posebno mesto?" nasmejao se i nastavio je da se kreće.

„Ne. Plašim se buba."

„Nemaš čega sa mnom da se plašiš." Namignuo mi je i nastavio da me vuče. „Oh, ma hajde, kao da bi bube napale ružičastu ludaču, koja pored sebe ima muškarca koji će da je zaštiti od svega." Uvek me je zadirkivao zbog kose. Otkako me je ona ludača nagovorila da radim ovo sranje od kose, nonstop me zadirkuje. Ali ne mogu da kažem da se žalim. Na neki način mi je to i slatko.

„Ali Lou, sedeću na hladnoj travi.."

„Prestani da dramiš." Reče kroz smeh. „Nećeš sedeti na hladnoj travi, šator ima i nešto na čemu ćeš sedeti i nema šanse da uđe ijedna buba."

„Ali plašim se." Napravila sam facu ljupkog deteta, jer sam mislila da će to da upali, ali nije upalio. Poljubio me je i zubima zahvatio donju usnu. Nekoliko sekundi ju je grickao a zatim je nastavio da me vuče. Ovoga puta sam popustila. Znala sam da sam kraj njega bezbedna, čak i ako se buba i dalje jesam plašila.

Kada je prošlo sat vremena našeg sedenja na stolicama, upitala sam ga:"Hajde sada da sklopimo šator. Pao je mrak. Šta ako me sada napadne buba i ja je ne vidim?"

Ali imali smo logorsku vatru i sve se savršeno videlo. A i pored Louisa, nikakva buba mi nije mogla ništa. Ali svoj strah nisam mogla da pobedim.