Fireproof

Chapter 4 - Book

„Dobar dan, gospođica Ann Jennings?“ puniji poštar stoji na mojim vratima i daje mi paket veličine manjeg noćnog stočića, što je za paket zaista ogromno. Ali paket za mene? Paket za Everly.. Pardon, Ann Jennings? Ko me još zove Ann? Ko mi još šalje pakete?

„Da, ja sam Everly..“ nisam stigla ni da dovršim, poštar mi je gurnuo paket u ruke i dodao mi hemijsku i papir.

„Potpišite se ovde, molim vas, gospođice Jennings.“ Bila sam i više nego zbunjena. Dobila sam anonimni paket i upravo se spremam da potpišem nešto što nemam pojma šta je.

„Olovku molim.. vas..“ pogledala sam u svoje ruke i shvatila da olovku držim u ruci. Diši, Everly, diši. To je samo paket. Samo anonimni paket i treba da potpišeš ovo, to je sve.

„Izvinite.“ Osećala sam se previše neprijatno s’ obzirom na situaciju i na debelog, namrgođenog poštara ispred mene. Potpisujem nešto što nemam pojma šta je i pored mene se nalazi paket, koji nemam pojma da li je moj zapravo. Pružila sam olovku i papir poštaru i spustila pogled prema pošiljci.

„Jeste li sigurni da niste pogrešili..“

„Doviđenja, gospođice.“ Moja rečenica, naravno, nije bila ni dovršena. Poštar se okrenuo i otišao. Kako neprijatna osoba u neprijatnom situaciji. Bilo bi mi draže da je to bio Jeremy, moj odvratni brat od strica..

„Pošiljka? TI si dobila pošiljku?“ Jeremy. Šta sam ono malopre rekla?

„Ne tiče te se.“ Odbrusila sam. Mrzim Jeremya. Mrzim ga od dana kada znam za njega. Mlađi je od mene godinu dana, ove godine zapravo puni 19, ali je kreten, bogat je i previše, fin, crno odelo, kravata, fina frizurica, pristojan dečkić. Pristojan, zavisi sa čije dispozicije gledaš. Ako ti je lomio barbike i kidao im glave, čupao te za kosu i sve o tebi pričao roditeljima, krao ti obuću i dao ortacima da mirišu, verovatno gledaš iz moje dispozicije. O čemu ja to razmišljam?

„Ne mogu da verujem. Ti si dobila pošiljku? Ti?“ prasnuo je u smeh a ja sam ga prostrelila pogledom. Uputio se prema mojoj kutiji i krenuo je da je raščupa na komadiće.

„E, nećeš.“ Uzela sam kutiju i potrčala niz strepenice, ostavljajući tu ružnu gnjidu dole u smehu. Da nisam to napravila, moja kutija bi sada verovatno bila raščupana na komadiće i eventualno u kanti za smeće. Posegnula sam za kvakom od svoje sobe i uletela unutra. Nežno sam bacila kutiju na pod i odlučila sam da se zaključam. Nikada to ne radim. Zapravo, mogla bih reći da i ne znam da imam ključ od svoje sobe, ako ćemo realno. Još jednom sam proverila jesam li dobro zaključala i kada sam se uverila da jesam, odlučila sam da otvorim tu kutiju. Bila je upakovana u plavom tilu, predivna boja a na samom vrhu preko tila je bila zavezana žuta mašna. Izgledalo je previše dobro. Napravljeno kao da sam sama birala boje i dekorisala je. Po tilu su bile sitne rupice a mašnica je bila kovrdžava. Previše savršeno. Previše. Primetila sam svetlo plavu ceduljicu zakačenu za žutu materiju.

„Uživaj, zaslužila si.“

Da uživam? U čemu to? Ko je to napisao ovde? Rukopis je čitak, besprekoran, savršen je premala reč za ovo što vidim. Ko bi mogao da mi napiše to? Zaslužila sam? Po čemu to? Nisam ništa, ali baš ništa postigla u životu. Čitam i volim knjige, to je moja jedina supermoć. Pročitala sam ih na hiljade u životu, da li se to računa kao postignuće? O čemu upravo razmišljam?

Odvezala sam mašnu i još nekoliko puta pročitala ceduljicu. Ne želim da otvorim kutiju. Želim najpre da nagađam šta se nalazi u njoj.

Treba da je vratiš onome kome pripada, nije tvoja, sigurno. – podsvest me spopada. Zašto ne bi bila moja? Ko zna ko je šalje. Možda imam tajnog obožavatelja ili slično.