Fireproof

Chapter 34

Louis' POV.

Pročistio sam grlo, želeći da joj udelim kompliment, dok nisam mogao da skinem pogled sa njenog osmeha. Sedeli smo na pokošenoj travi, ko zna gde, na nekom igralištu pored nekakvog kamenog zida. Oduvek sam mrzeo stvari poput romantike. Nakon Lauren, sve što se ikako ticalo romantike postalo je otporno i gadno. Smatrao sam da je Lauren jedina ikada zaslužila da je tretiram savršeno, možda sam baš zato svo ovo vreme pokušavao da odbacim Everly od sebe. Nisam želeo otvoreno da joj kažem da ne mogu ni da pomislim na ikakvu vrstu veze ili bilo čega sličnog sa njom zbog toga što sam se plašio da će se sve završiti isto kao sa mojom bivšom devojkom. Zapravo sam se plašio da će se sve ikako završiti. Tačno zbog nje nisam želeo da krenem dalje. Lauren je bila nešto najlepše što mi se dogodilo u životu, i zbog toga sam je mrzeo iz dna duše. Mrzeo sam što nisam znao razloge zašto je dva dana pre venčanja pobegla i nikada je više nisam video. zašto nije mogla da mi kaže da me ne voli i da me ne želi više? Zašto je uopšte onog dana pristala na brak sa mnom?

U tom trenutku su svi komplimenti, koji su hteli da kupe još jedan Everlyn stidljiv osmeh isparili u vazduh. Nisam mogao da ispustim čak ni jecaj. Vratio sam se u prošlost i Laurenin odlazak ponovo je vraćao u meni istu onu tugu kao nekada.

„Lauren? Srce? Jesi li budna?" povikao sam malo glasnije, kada nisam video svoju buduću ženu na drugoj strani kreveta. Živeo sam sa Lauren i pre nego što smo se venčali. Nekako smo to smatrali neophodnim, budući da nismo umeli da izdržimo jedno bez drugog čak ni dva sata. Ona je jedina znala sve stvari, koje su mi se desile i nakon svega je ostala uz mene.

„Lauren." Ovoga puta sam povikao znatno glasnije, ali Lauren se nije odazivala čak ni kada sam se zaista derao.

„Laurelyn!" obično nisam imao naviku da je zovem po punom imenu, ali kako nisam mogao da je pronađem, ipak sam i to iskoristio.

Ali Lauren se ni tako nije odazivala. Pomislio sam da je otišla u radnju, tako da nisam previše mario i otišao sam u kuhinju da nam skuvam kafu. Naučio sam o Lauren gomilu stvari.

Znao sam da se obično budi oko 9 sati, tako da sam ja imao naviku da se probudim u 8 i tih sat vremena je gledam kako spava. Mrzela je to i svako jutro kada dok bi se budila pitala bi me: „Zar ti nemaš pametnija posla, nego da buljiš u mene kako spavam?"

Sledeća tri sata bi se pretvarala da se ljuti na mene, čak i ako je i sama znala da i ja znam da se samo pretvara.

Čim se naša jutarnja rasprava završila, otišao sam da skuvam kafu i sebi i njoj. Znao sam napamet da treba da joj dam mleka samo toliko dok ne vidim prvi mehurić i da joj sipam šećer samo onih dana kada nema podočnjake kada se probudi, zato što je dočitala negde da šećer podočnjake pravi većima nego što zaista jesu. Čak i ako sam znao da su to gluposti, nisam joj zamerao, čak i ako sam potajno sipao šećer u kafu svako jutro.

Ali ovoga puta, Lauren nije stizala čak ni kada se kafa ohladila.

Presedeo sam na kauču čitav dan.

Lauren se nije pojavila, čak ni kada je svanuo novi dan. Te noći nisam oka sklopio. Nedostajala mi je njega blizina. Nedostajala mi je ona i naši planovi za budućnost. Pitao sam se zašto je otišla, zašto je otišla dva dana pre našeg venčanja. Pitao sam se gde sam pogrešio. I koliko god sam tražio odgovore, sve više mi je njega senka bledela pred očima.

Nakon par meseci, nakon što je venčanje bilo otkazano i moja duša kako-tako zarasla, odlučio sam da prestanem da je zovem i pišem joj poruke. Verovatno je odlučila da krene dalje, bez mene, našla je boljeg tipa a mene bacila u zaborav. I nisam je previše krivio. Nisam bio osoba za divljenje ili osoba, koju toliko zavoliš da poželiš da zauvek ostane uz tebe. Nisam umeo da budem takav.