Fireproof

Chapter 18

Ova klupa na kojoj upravo sedim je jedno meganeprijatno mesto. Ne zbog izgleda i toga što je oguljena i puna inicijala i prvih slova zaljubljenih parova, već zato što je delim sa osobom sa kojom ne želim da delim ni vazduh. Sa Louisom. I ne shvatam poentu toga što želi da razgovara sa mnom već dva dana a kad god pristanem na to on jedino što radi jeste ćuti.

„Šta smo mi?“ konačno progovori, uopšte ne okrećući glavu prema meni. Samo gleda u asfalt, sa laktovima na kolenima i preko sebe ima nespretno prebačen kaput.

 „Ne shvatam.“ Odgovorim, jer zaista ne shvatam šta pokušava da me pita.

 „Šta smo mi? Šta dođemo jedno drugom? Mislim,“ pomakne rukama. „jedino što radimo zajedno jeste spavamo.“ Spustim pogled, jer se počnem osećati neprijatno zbog ovoga što je rekao.

„Ovo što si rekao zvuči..“ zaćutim na sekund i pokušavam da pronađem prave reči. „netačno. Hoću reći.. zvuči previše.. drugačije nego što zaista jeste.“ Pokušavam da se izrazim najtačnije što mogu, kada on konačno skine laktove sa kolena i umesto njih tu stavi šake, a zatim me pogleda.

 „Hoćeš da kažeš da nije tako?“ podigne obrve a zatim opet vrati pogled na asfalt. „Everly, ti odbijaš svaki mogući kontakt sa mnom ukoliko ne upadneš u depresiju i ne tražiš moju podršku i moj krevet da imaš gde da prespavaš.“

„E pa prošli put nije bilo tako.“ Povisim ton, jer me ovo što je rekao užasno uvredilo. „Prošli put si me ti bukvalno ukrao od Mikea kada s..“

„Michaela.“ Prekine me i hladno me ispravi.

„Molim?“ odgovorim još uvek povišenim tonom.

 „Michaela.“ Pogleda me. „Njegovo ime je Michael.“ Iznervirano uzdahnem i prevrnem očima. Zar je to toliko bitno?

 „Kako god.“ Drsko odgovorim i razgoračim oči a on vrati pogled na afalt a ja pričekam par sekundi a zatim nastavim. „Kao što rekoh, prošli put si me ti odveo od Michaela.“ Posebno naglasim to ime. „Ja nisam imala nikakve veze sa tim. Čak sam se i protivila i onda si me na neki način naterao da sve zaboravim. I videćeš da ću saznati kako si to napravio!“ upozorim ga tako što uperim prst u njega a on uzdahne a zatim jednu ruku prebaci preko klupe a drugu stavi na razmak, koji je između nas. Napokon me pogleda.

„Nisam te drogirao ako je to ono na šta ciljaš.“ Prevrne očima. „Ali još uvek mogu, tako da ti je bolje da se paziš.“ Strogo kaže a ja otvorim usta u obliku slova ’o’ a on prasne u smeh. „Daj, šalio sam se, Everly.“ Nasmeši se a zatim zastane i uozbilji se. „Zašto si ti uvek tako ozbiljna?“

„Nisam ozbiljna.“ Strogo odgovorim a on me pogleda.

 „Da, jesi.“ Prevrnem očima i potrudim se da i on to vidi.

„Nisam.“ Odgovorim.

„Jesi.“ Nastavi da me uverava.

„Da li imaš nekih problema o kojima želiš da pričaš?“ zašto pokušava da se uplete u moj život? Šta je njega briga uopšte?

„Ništa što bi tebe zanimalo.“ Hladno odgovorim a on me strogo pogleda.

„A šta ako ti kažem da me zanima?“ da li on to pokušava da mi se inati?

 „Lagao bi. Nikoga ne zanima. Svi se samo pretvaraju.“ Pogledam u daljinu a on i dalje ne skida pogled sa mene.

„Znam.“ Pogledam u njega a on i dalje gleda u mene.

„Znaš?“ iznenađeno odgovorim a on pusti pogled u daljinu.

„Da, znam i to vrlo dobro.“ Zbunjeno ga pogledam, očekujući da mi ispriča svoju priča, ali on to ne uradi.