GOSPODIN SAVRŠENI *Završena*

3 deo

Sadašnjost

Upravo sam upoznala Aleksandra. Ono što definitivno trenutno mislim je to da će ovo biti teško. Njegov pogled mi je govorio da sam za njega samo radnik, nema tu elemenata za nešto više. Pre nego što je stigao, ostavila sam potrebne dokumente na njegovom stolu kao i kafu. Stol je propun slika njegove porodice. Kao da stalno želi da su oni tu negde. Ne mislim da ja mogu imati ikakve šanse kod njega pa ni gola da dolazim na posao. On je jedan od onih retkih, čije oči vide samo onu ženu sa kojom su.

Izdahnula sam teško i bacila se na posao. Rekoše mi da mu je posao mnogo važan, postajem najvrednija asistetkinja ikad.

Iako se trudim da mislim samo na posao, ne ide. Misli mi stalno lutaju. Razmišljam kako ću zavesti čoveka poput Aleksandra.  Jako me plaši sama pomisao da neću uspeti u tome jer mi onda nikada nema spasa od Ivana. Sve što su Olegovi ljudi našli o Aleksandru je čisto. Čovek nijednog poroka nema. Doduše, jedina mana mu je što ponekad popije ali umereno. I to je sve. Ovaj čovek je svetac. Slobodno vreme provodi sa porodicom, retko kad je bez njih. Osim na poslu. Nikada nije imao ljubavnice niti neke afere. I onda se od mene traži da ja čarobnim štapićem promenim ovog čoveka.

Iz razmišljanja me prekine zvuk štikli koje odzvanjaju pločicama. Ovo je Aleksandrova žena. Još je lepša uživo. Pored ovakve žene, zašto bi bilo koji čovek i tražio drugu.

- ,,Ti mora da si nova. Elena je verovatno od danas na porodiljskom." , obrati mi se prijatnim tonom.

- ,,Da, da." , kažem pomalo zbunjeno. Sramota me pravih razloga zbog kojih sam ovde.

- ,,Srećno, sigurna sam da ćeš se odlično snaći. Da li je Aleksandar slobodan?"

- ,,Hvala Vam puno. Jeste."

- ,,Hvala ti, draga. Idem kod njega. Još jednom, srećno."

Aleksandar

Začulo se kucanje na vratima, a onda je ušla moja žena. Kako prijatno iznenađenje!

- ,,Da li gospodin Dimitrov ima malo vremena za mene?"

- ,,Za tebe uvek imam vremena, znaš to." , ustao sam i pozdravio je. Ostavila je poljubac na mom vratu i šapnula ,,Stigao je poklon, hvala Eleni." , nasmejem se blago. Već godinana zna da ja ne biram poklone. Šta da se radi, ne ide mi to od ruke..

- ,,Dopao ti se?"

- ,,Šališ se? Elena itekako ima ukusa."

- ,,Šta znam, poslala mi je slike da biram šta i kako." , ogrlica je u pitanju. Nemam pojma, svaka ogrlica je na svoj način bila lepa. Nisam mogao da se odlučim. Ja sam otvorio novčanik, a Elena je birala.

- ,,Mili moj, moj najveći poklon je što pored mene. Ništa mi više ne treba." , prišla je i sela mi u krila.

- ,,Je l' tako? Pa onda nisam tako loš muž."

- ,,Ti si najbolji muž na svetu."

- ,,Da nisi malo skromna?" , kažem ironično.

- ,,Nikako. Inače, došla sam još i da ti kažem da večeras idemo na večeru."

- ,,Lokacija?" , uzimam papir da bih zapisao. Ne znam gde mi je glava koliko obaveza imam, zaboraviću.

- ,,To je iznenađenje. Dolazim po tebe i vodim te."

- ,,Dogovoreno."

Iznenada je Irina upala u kancelariju, bez kucanja. Držala je u rukama neki telefon i delovala uspaničeno, svakako to nije izgovor što je ovako upala. Osnovni red je da pokuca. Alina je odmah ustala i zacrvenela se. Trenutno ju je sramota što nas je Irina videla kako mi sedi u krilu. Mene nije, to mi je žena.

- ,,Kakav je to način da upadaš ovako? Bez kucanja?" , upitao sam oštro. Pa ni Elena, koja je i moj prijatelj, nikada nije ovako ulazila u moju kancelariju, pa šta god da je u pitanju.

- ,,Ja se izvinjavam, ali zaista je hitno."

- ,,O čemu se radi?"

- ,,Zvali su iz škole, vaša ćerka se potukla sa drugaricom."