GOSPODIN SAVRŠENI *Završena*

41 deo

Sekunde su trajale kao večnost dok sam putovao iz Madrida u Moskvu. Samo sam se nadao da Alina ima šanse da preživi. Aleksej mi nije rekao mnogo o njenom stanju. U toku puta sam pozvao Elenu, nije se javljala pa sam pozvao Maksima. Nije bilo vremena za to da budem ponosan. Zamolio sam ga da mi kaže više o Alininom stanju. Rekao je da joj je krv jako potrebna i da su njegove sestre, tačnije naše, donirale krv za Alinu. I stanje joj je stabilno, tako nešto mi je rekao. On i moja deca su u bolnici, kao i njegove sestre.

I kada je avion napokon sletio, odmah sam seo u taksi i otišao u bolnicu. Ispred bolnice me je dočekao ni manje ni više, nego Roman. Samo sam planirao proći pored njega, no on mi se obratio.

- ,,Maksim me nije pustio unutra. Sve razumem, ali nije hteo ni da me sasluša. Žao mi je zbog Aline, ona mi je kao ćerka. I ja sam došao da dam krv." , da ga ne poznajem, zaista bih pomislio da mu je zaista teško. Verovatno će tražiti neke usluge posle ovoga.

- ,,Ajde ulazi unutra, ne brini, platiću ti za svu krv koju daš." , bio sam drzak. Ne zanima me. 

- ,,Ne treba mi novac sine, samo želim da ona ozdravi." , igrnorisao sam ovo što je rekao. Otišao sam odmah kod dece. Deca su mi potrčali u zagrljaj. Tamo su bili i Markos i Staša i Sofija. Prišle su mi obe i zagrlile me zajedno sa Aleseksejem i Ninom. Iznenadio sam se. Ali uzvratio sam zagrljaj.

- ,,Žao nam je zbog Aline, zaista." , rekla je Staša. 

- ,,Hvala vam, čuo sam da ste dale krv. Sedite odmarajte."

- ,,Uradila bih to za svakoga, a kamoli za ženu čoveka koji nas je spasao. Uostalom, mi smo porodica." , rekla je Sofija. Nasmejao sam se blago. Otišao sam odmah videti Alinu.

Srce je htelo da mi pukne zbog njenog izgleda. Duboko sam uzdahnuo, jedva zadržavajući suze i svoj glas. Izgubila je kosu i ko zna koliko kilograma. Nije ličila na sebe. U licu je bila bleda, a ispod očiju je imala plavilo. Kada sam je poslednji put video, bila je prelepa. Puna života.

Alina me je spazila u jednom trenutku, nije mogla sakriti radost što sam ja tu a ni svoje suze. Prišao sam joj i uhvatio je za obe ruke i krenuo ljubiti.

- ,,Sada kada sam te videla, mogu da umrem, kunem ti se." 

- ,,Ne pričaj tako. Molim te." , kažem dok mi se suze slivaju niz lice.

- ,,Ne ljuti se ni na koga, ja sam želela da ne znaš."

- ,,Zašto Alina?"

- ,,Zato što sam te dovoljno povredila već. Kada sam čula da si našao neku devojku tamo, bila sam srećna zbog tebe i nisam želela da ti uništim sreću."

- ,,Znaš koliko si mi važna. Ti si majka moje dece, Alina. Da sam znao, došao bih mnogo ranije. Ali, bez obzira na sve, sada sam tu. Opet ćemo zajedno pobediit ovo. Obećavam ti."

- ,,Pusti to. Reci mi, kakva je ta devojka? Rekli su mi da se zove Valerija." 

- ,,Jeste. Srećan sam sa njom."

- ,,A ja sam sada jako srećna zbog tebe, zaista." 

- ,,Ozdravićeš, sve će biti u redu. Mora biti tako."

- ,,Kada umrem, ni slučajno da patiš za mnom. Jesi li čuo?" 

- ,,Nećeš umreti.." , brisala mi je suze koje su padale kao kiša niz moje lice.

- ,,Budi srećan sa tom devojkom, Nini se baš sviđa. Aleksej kao Aleksej, biće mu teško da se privikne u početku ali i on će prihvatiti sve. Stvarno želim da ne patite dugo posle mene." 

- ,,Molim te, ne pričaj tako. Dobićeš krv. Doniraće ti krv čak i Roman, hej i Roman. Sve će biti dobro, izlečićeš se."

- ,,Pusti ti to, ne veruje da ću dočekati sledeći dan. Ovo je moj kraj, Aleksandre." , duboko je izdahnula i rekla ,,Budi dobar sa Maksimom i sestrama, oni su ti porodica. Za ovo vreme nisu ostavili niti mene niti decu same nikako. Uvek su bili tu za nas."

- ,,U pravu si. Provodiću više vremena sa njima, porodica smo."

- ,,Takođe, želim da se lično ti pobrineš da Aleksej odraste u pravog čoveka. Ne želim da moja smrt vas remeti. Ovako je suđeno bilo. Samo eto, molim te, držite se zajedno i budi uz decu stalno." 

- ,,Alina.."

- ,,A sada, volela bih da plešemo."

- ,,Da plešemo?" , toliko je loše da ni ne može sama da stoji na nogama.

- ,,Da. Molim te. Da plešemo uz onu pesmu uz koju smo plesali na venčanju." , pustio sam muziku na telefonu i pomogao joj da ustane. Držao sam je čvrsto uz sebe. Nije imala snage uopšte, ali plesali smo. Barem donekle. 

Kretala se koliko je mogla, a onda u jednom trenutku se umorila te se naslonila na moje grudi. 

- ,,Znaš li šta je privilegija?"

- ,,Šta?"

- ,,Umreti u tvom naručju."

- ,,Znaš li šta je još privilegija?"

- ,,Šta?" 

- ,,Biti otac tvoje dece." , čuo sam je kako se blago nasmešila, a onda sam osetio da je postala znatno teža. Pogledao sam je. Postala je anđeo...