GOSPODIN SAVRŠENI *Završena*

13 deo

IRINA

Izašla sam iz Aleksandrove kancarije nakon što me je doslovno izbacio iz iste i rekao da sam dobila otkaz. Ruke mi se počinju tresti. Šta ću sada da radim? Kako ovo da opravdam gospodinu Olegu? Zašto sam ono uradila? Lagala bih ako bih rekla da nisam želela. Sada je gotovo. Nemam obraza pojaviti se pred tim čovekom opet. Odmah sam krenula kupiti svoje stvari kako mi je i rekao. I nakon toga sam izašla iz zgrade. Videla sam da me Aleksandar posmatrao kroz prozor svoje kancelarije. Sela sam u auto i odmah pozvala gospodina Olega.

Došla sam na isto mesto kao i prethodnih puta. Znala sam da će ovo biti težak razgovor. Gospodin Oleg je malo kasnio, pretpostavljam iz razloga jer sam  malo pre tražila sastanak.

- ,,Šta je tako hitno?"

- ,,Aleksandar mi je dao otkaz."

- ,,Kako je to moguće?"

- ,,Pa eto moguće je.. Možemo li sada da se rastanemo kao ljudi? Ako treba, sama ću se rešiti Ivana. Vratiću novac, ali samo da me više pustite na miru. Molim vas. Svakako sam vam već dosta toga rekla, pogotovo o Danilu Kozlov." , rekla sam u suzama.

- ,,Irina, devojčice, nazad više nema. Završićeš posao. Nateraćeš ga da se zaljubi u tebe. Jer drugačije ne možemo zaustaviti tog čoveka, čini se."

- ,,Ali jednostavno ne ide. Probala sam, ne ide. Nije mu stalo do mene. Da mi nije dao otkaz, i sam bi shvatio kroz neko vreme da sam ja odavala informacije."

- ,,Da se ti nisi zaljubila u Aleksandra Dimitrov?"

- ,,Naravno da ne. Samo.. Ovo nije za mene.." , mucala sam.

- ,,Već sam ti rekao, nazad više nema. Nijedan muškarac neće biti imun na širenje tvojih nogu, pa ni on. Zato se više potrudi."

- ,,Dao mi je otkaz, o čemu vi pričate?" , povikala sam a Oleg me je istog trena uhvatio za vrat. Nisam imala vazduha.

- ,,Završićeš posao do kraja. Da li ti je to jasno?" , vikao je i sve dok nisam potvrdno klimnula glavom nije me puštao ,,Sutra ćeš se vratiti na posao i moliti za oproštaj." , zapovednim tonom je rekao te se okrenuo i otišao.

ALINA

Probudila me je buka dece i Aleksandra. Pričali su glasno i smejali se u dnevnom boravku. Aleksandar je došao? O Bože, dobro je da nije shvatio moje reči ozbiljno. Kada sam sišla dole, Aleksandru je osmeh odmah nestao. Jako je ljut na mene i dalje.

- ,,Idem da se vidim sa vašim ujakom, imamo nekog posla, a onda kada se večeras vratim idemo u bioskop."

- ,,Šta se gleda?" , ubacila sam se u razgovor.

- ,,Film o Gučijevima." , kaže Nina.

- ,,Hoćeš sa nama?" , pita Aleksej. Gledala sam u Aleksandra. Nisam želela tek tako da im se ubacim. Pogotovo posle naših svađa.

- ,,Kako želiš." , rekao je radi reda. Zatm je zagrlio decu i otišao.

ALEKSANDAR

Došao sam sa Viktorom, Alininim bratom, i patrolom u Hasimovu kuću. Stojali smo ispred ogromne kapije kako bi nam se vrata otvorila. Hasim pojma nema šta se sprema. Sa druge strane, druga patrola je poslata po drugu Maksimovu sestru koju su udali.

Kada su se napokon vrata otvorila, tri policijska auta i moj su ušli na njegovo imanje. Policajci su se odmah rasporedili po celoj kući.

I najzad, video sam Hasima Lebakija uživo. Čovek pedesetih godina, pun bora i ožiljaka. Čuveni kriminalac.

- ,,Otkud Vi ispektore? Kako Vam možemo pomoći?" , zatim je pogledao u mene. Znao je ko sam.

- ,,Mi smo došli po Polinu Kozlov. Imamo prijavu da je ovde protiv svoje volje." , kaže Viktor.

- ,,Polina!" , Hasim ju je pozvao. Došla je ubrzo. Nije imala smelosti ikog pogledati sem Hasima. Na licu je imala tragove masnica. Ali su zastrale, nisu od skorijeg vremena. U jednom trenutku je pogledala u Viktora, koji ju je gledao ohrabljavajuće. Okolovala je, a ja sam se molio da pođe sa nama. Iznenada je samo prišla Viktoru, a na Hasamovom licu se videla bes i iznenađenost.

Svi su izašli, a ja sam ostao poslednji. Hasim me je zaustavio i tiho rekao ,,Imam osećaj da je ovo bila tvoja ideja. Zar se ne bojiš smrti, momče?"

- ,,Ne bojim se pretnje mrtvih ljudi."

- ,,Mrtvih?"

- ,,Da. U zatvoru nećeš preživeti duže od tri meseca."

- ,,Da li mi to pretiš?"

- ,,Zatvorom da. Ostalo je na drugima." , rekao sam jasno i izašao.

Ispred firme me je čekala Irina. Poludeću. Šta ona želi sada? Znao sam da je čekala mene te sam joj prišao.

- ,,Reci Irina?"

- ,,Molim te, ovaj posao mi je preko potreban. Izvinjavam se hiljadu puta za ono juče, samo te molim za još jednu priliku."

- ,,Ne mogu da radim sa tobom,  Irina, doslovno si me zaskočila juče. Prešao bih preko svojih principa ako bih te vratio na posao. A to zaista ne mogu, jer sam profesionalan i jer ne znam kada bi ponovo mogla da me zaskočiš kao juče uprkos činjenici da imam ženu i dvoje dece."

- ,,Samo još jedna šansa, preklinjem te. Zaista mi je potreban ovaj posao. Ne želim da ispadne da se vadim na ovo, ali prosto tu su silni troškovi a ja ne mogu lako naći posao. A ne želim da tražim pomoć od Ivana, jer nikog drugog i nemam." , uzdahnuo sam. Zatvorio sam oči i setio se one večeri. Ne mogu je ostaviti na milost i nemilost onom čoveku.

- ,,Samo jos ovu priliku imaš. Bolje bi ti bilo da se onako nešto ne ponovi."