Forever || Harry Styles

Chapter 11

Ležim na svom krevetu i gledam u beli plafon koji je ukrašen nekim srednjim lusterom. Sunčevi zraci udaraju u luster i odsjaj se stvara po zidovima. Svaki tren očekujem da me Elena nazove, jer treba da odemo na kafu. Prošla su tri dana, a ja se nisam videla sa momcima. Harry-a nisam videla od one borbe i na neki način mi je i drago, jer mi je i trebalo vremena da razmislim o svemu. Ne poznajem ga dugo, ali je on ostavio na mene neki jak utisak i ne znam zbog čega. Ne sviđa mi se što onako uništava sebi život, nije mu to potrebno. One borbe su veoma opasne i može svašta da se desi. Dok sam bila na toj borbi i gledala sve to, nisam mogla da normalno razmišljam i da budem hladne glave. I tu je onaj poljubac, koji je u meni ostavio nešto nerazumljivo, nešto što ni sama nerazumem.

Trebalo mi je vremena da razmislim, i iskreno, još uvek su mi misli zbrkane. Sa Elenom sam se čula odmah sledeće jutro, bila je ljuta na mene što sam otišla onako i nisam joj se javljala. Dogovorile smo se da ćemo razgovarati čim se budemo videle i evo, upravo treba da se vidimo. Roditelje izbegavam već tri dana i odlažem taj 'bitan' razgovor sa njima. Jednostavno mi se ne da slušati njihova pametovanja, samo zato što je to bitno i ide u korist njima, a koga briga za mene. Još manje ne mogu da slušam njihovo deranje i ponašanje kao da sam dete.

Trzam se na naglo otvaranje vrata i podižem glavu sa jastuka prema vratima i gledam u ljutitu Jennifer koja kipi od besa i cupka nogom jedva stojeći u mestu.

"Odmah da si sišla dole i izvela ono malo derište iz kuće", rekla je veoma glasno i pokazala rukom u pravcu izlaza iz sobe. "Hoće da mi glava prsne koliko zvoca samo tvoje ime", dodala je i prekrstila ruke, a ja sam se pridigla iz ležećeg položaja i sela lepo na krevet.

"Ko je dole?" Zbunjeno sam je upitala i navukla crnu jaknu na sebe, a telefon stavila u džep, jer će me uskoro Elena zvati.

"Onaj mali Andrey", promrmljala je kroz zube i sklonila se sa ulaza kako bih ja krenula i izašla iz sobe.

"Nisi se valjda istresala na njega?" Skočila sam sa kreveta i brzim koracima izletela iz sobe, pa krenula do stepenica. Ona je jedna obična kučka koja ne mari ni za koga, pa ni za malu decu. Andrey joj ide na živce i večito zna da viče na njega i krijući da ga isterava napolje, a on je uvek miran i dobar prema njoj, baš kao da ima ne znam koliko godina i pokušava da joj se svidi. Jednom ju je čak pitao zašto ga ne voli, a ona ga je besno isterala napolje nerekavši mu ništa. Srce me zaboli kada ga vidim snuždenog i slomljenog, a ona je sebična odvratulja koju nije briga. Nijednom nije probala da pomogne njemu i njegovom ocu kada su bili u škripcu, samo su se nešto nećkali govorili da trenutno nemaju, a ja sam bila u nemogućnosti bilo šta da im pružim.

"Nemoj gde da si otišla, trebaš nam", viknula je iza mene, dok sam ja brzim koracima silazila niz stepenice i trudila se da ne promašim koju, a nju sam ignorisala, jer me nije briga šta kaže.

"Andrey?" Potražila sam ga u holu kod ulaznih vrata, a on je istrčao iz dnevne sobe, dok je iza njega išla teta Emily.

"Amelia", veselo je izgovorio moje ime i potrčao mi u zagrljaj. Uhvatila sam ga za male ručice i podigla ga u naručije i zagrlila čvrsto. "Kada si došao, mali?" Poljubila sam ga u mali obraščić i prošla mu kroz kosu, a on se osmehnuo.

"Malopre", slegnuo je svojim sitnim ramenima i iskrivio usne u osmeh, ali bez otkrivanja zubića. Sad bih ga zgnječila koliko je mali i sladak.

"Pravio mi je društvo dok ti nisi došla. Pravi je pametnjaković", teta Emily se ubacila i osmehnula mu se kada joj je uputio pogled, pa sam je i ja takođe pogledala.

"Je li mu nešto Jennifer rekla?" Snuždenu sam je pitala, a njoj je osmeh malo opao, jer i sama zna kakva je ona prema njemu, pa i svima.

"Nije, jer sam ja bila tu", polako je rekla i klimnula glavom podržavajući me. Odahnula sam na trenutak, jer ne želim na bilo koji način da ga povredimo, a ona to radi redovno.