Forever || Harry Styles

Chapter 13

Tišina. To je sve što se dešava između nas. Jedino što se čuje je naše disanje i sat koji otkucava. Dobijam po neki pogled od momaka, dok se Elena trudi da ne gleda previše u mene, jer je zabrinuta, a to bi njih dvojica primetili.

U glavi su mi Harry-eve reči da nije poverovao i plašim se da će saznati. Nije mi svejedno da sazna da me otac tuče, jer ne bih volela da vidim njegovu reakciju i ne bih volela da iko sazna za to.

Primećujem njegov pogled na sebi i razumem ga, jer ni ja ne bih poverovala u tu laž, jer ove modrice definitivno nisu od pada niz stepenice, već od nečeg ozbiljnijeg.

"Ja sam gladan", Niall je konačno prekinuo ovu groznu tišinu, pa se uhvatio za stomak i napravio čudnu facu. Naterala sam svoje usne da se osmehnu, jer je njegova reakcija neizbežna, a ne nasmejati se.

"Dobro, idemo ja i ti u kuhinju", ubacila se Elena, pa polako ustala i rekla bih više nesigurno. "Hoćete i vi ili ostajete ovde?" Prvo je pogledala u Harry-a, pa u mene. Dala mi je neki znak očima i znam da me pita, da li želim da ostanem sa Harry-em? Pa iskreno, ni sama ne znam da li bih.

"Ja i Amelia ćemo ostati ovde" Harry se ubacio, pa me je pogledao, a ja sam skoro izgubljeno uhvatila njegov pogled. "Ako ne želiš da jedeš?" Postavio mi je pitanje, a od Elene sam dobila zabrinut pogled.

"Ostaćemo ovde", klimnula sam glavom potvrdjujući Harry-eve reči, a i Eleni govoreći da je sve u redu.

"U redu", polako je dodala i još jednom me je pogledala, da vidi da li sam sigurna i zajedno sa Niall-om izašla iz sobe.

Osetila sam Harry-ev pogled na sebi, dok sam ja uporno izbegavala da ga pogledam, pa sam gledala po sobi, ali samo u njega ne. Čak mi je više bio 'zanimljiv' Elenin tepih, nego njegov pogled, jer znam šta sledi.

"Zašto izbegavaš da me pogledaš?" Začuo se hrapavi glas nedaleko od mene. Neprimetno sam stisnula usne, jer sam ovako nešto i mogla da očekujem. Nakašljala sam se, pa ga konačno pogledala.

"Ne izbegavam." Trudila sam se da zvučim samouvereno, ali sve je bilo samo ne to. Promeškoljila sam se na mestu. Uhvatila sam njegov sitan osmeh dok me gledao prodorno zelenim očima, a moje srce me nije poslušalo, pa je ponovo počelo da kuca brže.

"A zašto me lažeš?" I evo ga! Šta sad da mu kažem? Kako sad da se izvučem i to sama?

"Ne znam o čemu pričaš?!" Napravila sam se kao da ne znam na šta misli, ali mislim da mi se na licu vidi koliko znam očemu priča.

"Amelia, zašto me lažeš da si pala niz stepenice?" Strogo me je pitao, pa ustao sa stolice i prišao krevetu gde sam sedela. Seo je pored mene, a ja sam se unervozila, jer mi je blizu i još moram da lažem.

"Ne lažem te, stvarno sam pala." Trudim se da budem što uverljivija, ali po njegovom pogledu znam da ne uspevam.

"Još uvek me lažeš." Popreko me je pogledao, dok me njegova blizina ometa i ne mogu da normalno razmišljam, pa trenutno ne znam šta da odgovorim.

"Harry....", pokušavam nešto da kažem, ali znam da šta god kažem neće imati svrhe. Ne mogu ga slagati, njega ne, to je očigledno. Imam osećam baš kao da mi sve čita iz očiju i zato izbegavam da ga pogledam, ali on uvek nađe način, pa po mom ponašanju i pokretima tela čita sve iz mene. Možda sam previše paranoična i ne treba ovoliko da razmišljam, već da se samo opustim.

"Slušaj, Amelia", polako je rekao, pa uzdahnuo i nastavio. "Nisam glup i vidim da me lažeš, a to ne želim." Uhvatio me je za ruku i u potpunosti me zbunio da sam se izgubila. Gde si sad Elena? Mislim da nema svrhe više lagati ga, jer je sve jasno.