Forever || Harry Styles

Chapter 20

Koliko puta sam se samo razočarala u životu i mislila da će biti bolje, a nekad jednostavno nije bilo. Kao mala sam mislila da ću uvek biti srećna, da nema te stvari koja će me slomiti i uništiti. Ali naravno, kao mali misliš da je svet odraslih bolji i lepši, a u stvari, kada odrasteš, poželiš da se vratiš u detinjstvo i da ponovo budeš ono bezbrižno i razigrano dete. Kao mali, ne znaš ni šta je ljubav, mržnja, dovoljne su ti  igračke sa kojim se igraš i osobe sa kojim ćeš se igrati. Ponekad, nisu ti ni potrebne osobe sa kojom ćeš se igrati, nekad si dovoljan i sam sebi, ali neće uvek tako biti. Dok odrastaš, sve više su ti potrebni prijatelji sa kojim ćeš se družiti i prolaziti kroz život. Većinom su to neki prolazni prijatelji i retko kad se pojave oni koji su za ceo život. Neki kažu da će ti roditelji uvek biti najbolji prijatelji, osobe kojima uvek možeš da veruješ i gde god bio, uvek možeš da se vratiš. Slažem se, ali nisu svima roditelji isti, nekim ne možeš reći sve i neki se ne ponašaju prema deci kao pravi roditelji. Takvi su moji, ne mogu da ih snatram roditeljima, a kamo li najboljim prijateljima.
Živela sam neki svoj život, na izgled je ličilo da imam sve, da sam najsrećnije dete, ali samo na izgled. Ali sve je uvek bila samo maska, odrasla sam bez roditeljske ljubavi, pažnje, nežnosti. Uvek su bili zauzeti poslom, nekim zabavama, jednostavno nisu marili za mene. Čuvale su me dadilje, a kada sam odrasla, morala sam sama o sebi da brinem. Pravili su se kao da nisam dete te kuće, ali zato se svaka moja greška kažnjavala. Ponekad su znali da me zatvore u sobu, pa da po ceo dan ne dozvole mi da izadjem. Nekada sam imala noćne more i znala sam da plačem noću sama izmedju četiri zida, a da nema nikog pored mene koće me smiriti i reći da će biti sve u redu. Znala sam da u nekom ćošku stojim i posmatram svoje roditelje i sve oko sebe. Posmatrala sam njihovo ponašanje medju prijateljima i njihove osmehe, a ja dete, nisam razumela ništa. Za mene je novac bio samo običan papir, papir koji mi nije donosio sreću, već sam sama morala da je gradim.
Kako su godine prolazile, počinjala sam da shvatam sve, razumela sam njihovo ponašanje koje je govorilo da im nisam bitna, da ću uvek biti sama. Ne bih mogla da izbrojim koliko sam puta samo plakala zbog njih i noćima razmišljala i pitala se zašto me ne vole. A ja kao i svako dete volela sam ih, dodjavola, volim ih još uvek, koje dete ne bi volelo svoje roditelje, jer oni su ljudi koji su nas doveli na ovaj svet. Svet pun uspona i padova, a najviše razočarenja. I razočaraš se prvo dok si mlad, jer misliš da je sve moguće i živiš u nekom svom svetu.
Sve se to dešavalo iza zatvorenih vrata, a kad neko udje na njih ili mi izadjemo, izgleda kao neki savršen život, a oni najbolji roditelji. I tako, živela sam u nekim svojim snovima i željama, a sad je sve drugačije. Odrasla sam devojka i svesna svega što se dešava oko mene, ali samo jedno je ostalo u meni. Ostali su snovi, ali od snova se ne živi. Ali eto, nadam se, iako ću da se jednom razočaram, ali opet ne odustajem, jer niko mi ne može zabraniti da imam snove. I na kraju, sve prodje, kao što će proći i ovaj život.

Guram staklena vrata od jednog kafića, gde sam došla prvi put, jer je Niall birao gde idemo, pošto je hteo negde gde može da naruči i hranu. Kafić je srednje veličine i atmosvera unutra je veoma mirna i prijatna. Okružuju nas kockasti stolovi, gde je po neki i popunjen. Niall je u autu kukao kako je gladan i želi da jede, pa smo morali da dodjemo ovde. Sedamo za sto koji je malo odvojen od ostalih.

"Bio si ovde i pre?" Pogledala sam oko sebe i svidja mi se kafić, jer je drugačiji od ostalih. Izgleda lepo, a opet nije luksuzan.

"Da, hrana im je odlična!" Nasmejala sam se i odmahnula glavom.

"Ti baš voliš hranu?!" Nakezio se i klimnuo glavom.

"O da, obožavam da jedem, jer u tome najviše uživam!" Iznenadila sam se kako je on to rekao i sa kakvim pokretima ruke je to opisao, kao da trenutno ispred sebe ima hranu i opisuje kakva je. Polako, bolje upoznajem ovog plavog dečka i sve više mi se svidja.