Forever || Harry Styles

Chapter 6

Nepomično stojim i gledam u tog dečka, dok mi stvara neku jezu kroz telo, a i nejasan strah. Ne znam šta se dešava, ne poznajem dečka, bar mislim da ga ne poznajem, ali neki mali strah vlada sa mnom da mi nije jasno šta se dešava.

Sav je obučen u crno, toliko da se jedva video u mraku, a lice i ruke su mu bili jedino vidljivo na njemu. Primetila sam da je hteo da napravi korak unapred, ali se predomislio i nasmejao mi se još više. Okrenuo se i u prolazu ramenom zakačio Harrya, a on je jako stisnuo šake i krenuo prema njemu, ali ga je Liam zaustavio na vreme.

Nastavila sam da gledam za njim, dok je odlazio sa svojim društvom sve dalje u mrak, kao neke senke i nestali. Zatreptala sam par puta i malo je falilo da protrljam oči kako bih videla da li se ovo stvarno dešava, ali nisam to uradila. Par minuta sam još uvek gledala u pravcu gde su otišli, pa sam se trgla na nečiji dodir po mom ramenu.

"Amelia, boli me ruka", Elena je uznemireno rekla, a ja sam tek tada spustila pogled na njenu ruku, koju sam veoma jako stiskala. Nisam ni primetila da sam je jako stisnula od nekog meni ne poznatog straha. Nisam mogla ni da joj odgovorim, nego sam samo pustila ruku.

Ubrzo sam ugledala kako nam se momci približavaju, pa sam osetila još veću uznemirenost i nervozu od njihovih nedefinisanih pogleda.

"Dođavola, Amelia, jesam ti rekao da ideš kod Elene, a pod tim sam mislio da ostaneš sa njom unutra!" Proderao se Harry i naglasio 'unutra', a ja sam zatreptala par puta očima od straha. Stiskao je jako vilicu i gledao me prodorno njegovim zelenim očima, a meni se koža ježila od svega. Dođavola, imala sam osećaj da bi mogla da propadnem kroz zemlju od tog njegovog pogleda i njega samog. Nisam znala šta da kažem, kao da sam glas izgubila i samo ga gledala. Nisam ni znala šta se dešava, ma nisam mogla ni da pretpostavim, a još manje da ne smemo da izađemo.

U njegovim očima videla se ljutnja, uznemirenos i veoma malo strah. Strah? Od čega se plaši? Ne bih rekla da se plaši tih momaka, nešto je drugo, sigurno! Osetila sam i uznemirene poglede drugih momaka, što me je dodatno zbunilo. Harry se jednom rukom uhvatio za kosu i stisnuo kovrdže, a ja sam prošla rukom preko lica ne znajući šta da kažem.

"Ja nisam mogla da nagađam šta si ti mislio, Harry!" viknula sam na njega uvređena time što se dere na mene. Zar sam ja mogla da znam da ne treba da izađem napolje?! Nije mi ni rekao, pa posle očekuje da budem mirna i na jednom mestu. Uostalom, niko meni neće naređivati!

"Ali si mogla da pretpostaviš, da ako ti kažem da ostaneš unutra, unutra i ostaneš!" još uvek je vikao vidno iznerviran i mlatarao rukama, a vilica mu je još više poigravala od stiskanja zuba. Možda to opet ima koliko toliko smisla, ali kao da je meni palo na pamet da ne izlazim.

"Niko meni neće naredjivati", kroz zube sam rekla, pa ih stisnula, dok sam ljutito gledala u njega. Počeo me je još više nervirati do maksimuma, a njega baš briga da li meni smeta uopšte što se on dere na mene. Ma da, bitno je da se svi deru na Ameliu, a kako je njoj to nije bitno! Nisam od čelika i bez emocija, pa da mogu sve i svakog da slušam, a da me ne povredi. Da, povredilo me je njegovo ipmulsivno ponašanje. Zar nije mogao malo smirenije to da mi kaže, a ne deranjem?

"Nisu trebali da vas vide", ignorisao je moje reči i rekao malo tišim glasom nego malopre, ali opet glasno da ga svi čujemo. Počeo je od ljutnje šutati neke kamenčiće po putu, pa nam okrenuo leđa. E, to je upravo što i svi rade, ignorišu me, jer nije bitno šta ja govorim. Dovoljno je što me moji ignorišu i naređuju mi, pa još je došao red na druge, e pa ne može, neću dozvoliti! Ubrzo ga je Liam uhvatio za ramena i okrenuo ga prema sebi.

"Smiri se, Harry", rekao mu je veoma ozbiljnim tonom, a i po malo upozoravajućim. Harry mu se otrgao od stiska i prošao rukama preko lica. Odmah je napravio bolnu grimasu, gde sam tek sad primetila masnicu kod oka, rasečenu donju usnu iz koje je išla krv. Od šoka i straha nisam ni primetila kakvo mu je lice, ali ću sad to zanemariti, jer sam ljuta na njega.