Forever || Harry Styles

Chapter 7

Sporim koracima idem stazom koja se prostirala ispred mene do beskonačno. Imam osećaj, kao da staza nema kraja u ovoj mračnoj šumi. Drveće je visoko i tako tmurno, grane su gole i pognute, toliko da samo što ne dohvate stazu po kojoj idem.

Strah se uvlači u moje kosti i telo mi podrhtava, na sam pogled na prostor oko mene. Uočila sam nedaleko od mene par crnih očiju, koje su me jele pogledom i posmatrale svaki moj pokret. Od tog silnog mraka, samo su se oči videle. Stresla sam se od straha i nervoze od tog pogleda. Htela sam da se vratim unazad, ali mi nešto nije dalo, pa sam svesno išla napred prema njima. Slučajno sam okrenula glavu i pored sebe videla par zelenih očiju. Na trenutak sam se unervozila zbog još jednog pogleda, ali te oči su me na neobičan način smirivale i dale mi neku hrabrost. Nisam skidala pogled sa njih, dok sam i dalje nastavila da idem napred.

Sva zadihana i prestravljena od tako stvarnog sna sam skočila iz kreveta, pa brzim pokretima sklonila pokrivač sa sebe i ustala iz kreveta. Brzo sam upalila svetlo, od straha da se kojim slučajem te crne oči ne pojave u mojoj sobi, pa pogledala u sat koji mi pokazuje da je pet ujutru.

Sranje, samo sam dva sata spavala i sad nema šanse da ponovo zaspim! Nema šanse da bih ponovo zatvorila oči i pokušala da se još odmorim, jer me je strah, ali osećam kako su mi teške.

Odlazim u toalet, gde se umivam i pokušavam da dođem sebi, dok mi se ritam srca usporava lagano. Gledam se u ogledalo koje prikazuje moje bledo lice, a male kapljice znoja su mi silazile niz čelo. Tako je stvarno izgledao san, a ponajviše te oči, od kojih se i sad ježim kad ih se setim. O Bože, tako su bile strašne! Imam osećaj, da kad bi zatvorila oči, da bi ih ponovo videla, a to definitivno više ne želim. A ono što me je zbunjivalo su zelene oči, koje su mi odvlačile pažnju i neki neobičan osećaj u stomaku. Osetila sam nešto, nešto nestvarno, ali ne mogu da prepoznam taj osećaj, kao da mi je nepoznat i zbunjujuć.

Brišem peškirom svoje bledo lice, koje kao da nema ni kapi krvi, pa drhtavim rukama spuštam peškir sa strane, ali on pada na pod, ali ja ne obraćam previše pažnju na to. Izlazim iz wca i sedam na svoj udobni krevet, dok prelazim rukom preko lica. Duboko uzdišem, ne znam šta da radim, ne smem da zaspim, a i ne mogu. Prolazili su minuti, a ja imam osećaj kao da su sati.

Odlučila sam da udahnem malo vazduha, pa sam ustala i sporim koracima prišla prozoru koji sam otvorila. Gledam u nebo na kom su se prostirale beskonačno zvezda, svaka je sijala svojim sjajem i bila posebna na svoj način. Napolju je hladno, pa obavijam ruke oko sebe da bih se ugrejala. Ulice su puste, sve je tiho, bar u ovom delu ulice, koje okružuje velike kuće, na izgled iste veličine, ali je svaka bila drugačija na svoj način. Ponekad sam imala utisak kao da se svi u ulici bore za najlepši izgled svoje kuće i ogromnih bašta, koje nemaju kraja od svoje veličine. Iskreno, lepo je i sviđa mi se, jer volim i sama da vidim lepe bašte i kuće, ali ponekad ovi ljudi u okruženju preteruju. Mislim čak da je ova ulica i bogatija od drugih u okruženju, jer su raskošne i velike.

Mrak koji se širio ulicom su razbijale ulične svetiljke, ali negde malo dalje može da se primeti vrh sunca koje izlazi i crnilo na nebu polako bledi i zamenjuje plava boja jutra. Pogled mi se stapa sa mrakom i mogu da uočim sve pokrete grana i malih stvarčica koje se pomeraju od vetra, pa osećam kako dolazi u dodir sa mojim obrazima. Udišem svež vazduh i vetar koji ulazi u moje nosnice veoma neprimetno da ga ni ne osećam, ali hladnoća mi obuzima telo, pa zatvaram prozor sporim pokretima.