Forever || Harry Styles

Chapter 50

           Harry's p.o.v.

Lagano lupkam prstima od naslon crne stolice na kojoj sedim i nepomično gledam kroz staklo u gužvu koja svakog minuta postaje sve veća, pa se ljudi neumorno guraju samo kako bi bili tu i proveli se.

Sve više ovo počinje da me guši i tera me sve dalje odavde, ali sam još uvek tu, jer mi se telo nemiče, baš kao da ne reaguje ni na šta. Voleo bih da se izgubim bar na trenutak, ali gde? Kao da me neće naći, čemu onda? Koliko god daleko da odem i dalje će biti tu u mojim mislima. Dođavola, svaki deo u ovoj prostoriji, pa u gradu, me podseća na nju, na nas. Svaka misao na nju mi razdire srce kao da želi da se prepolovi i razdvoji se od svog dela koji mu pripada.

Koliko god želeo da je ovo samo ružan san, znam da je ovo samo jedna jebena stvarnost koja ne može da se promeni i koja je zacrtala naše sudbine na surov način da nas satera u ćošak i ne da nam prostora da se mrdnemo. Prokletstvo, želim da prestane, da se sve ovo završi. Da bar nikada nije ni postojalo, sada bi lakše bilo i za nju, a i za mene. Znam da je život surov i za to sam imao prilike i pre da saznam, ali ponekad se čovek ponada da će nekada da prestane i da se smiluje nad nama, ali očigledno da neće koliko god nama bilo teško. Izgleda da sreću moraš da vratiš duplom tugom i sve ima svoju cenu i način isplate. Očigledno da je došao i naš trenutak za koji smo mislili, pa i potajno se nadali da nas neće stići, bar ne skoro. Osećaj je kao da smo uspeli da se pomerimo korak napred, a vratimo hiljadu koraka unazad. Zar to nije velika razlika? Zar to nije ta bol sa kojom moramo da se suočimo? Osuđeni smo na nju i koliko god ne želeli, moramo da živimo sa njom, jer je ona sve što imamo, iako tako ne izgleda.

Stisnuo sam jako oči, baš kao da bi sa tim uspeo sve da zaboravim, ali uzalud. Prešao sam znojavom rukom preko čela, pa je zajedno sa drugom obrisao od crne farmerke. Osetio sam koliko mi je grlo suvo kao da nisam ništa pio, a u stvari sam uspeo na pola sata da ispustim sve iz ruku i ništa ne prinesem usnama. Telo mi je slabo kao da u njemu nema ni trunčice snage, ali se opet drži i na nogama sam još uvek, samo je pitanje vremena. Umoran sam, od svega, a ponajviše od ljudi.

Trznuo me je naglo otvaranje vrata, pa sam se refleksno okrenuo sa stolicom u pravcu istih.

"Da li si ti normalan?" Liam je iznervirano viknuo još uvek držeći kvaku rukom. "Izgubim ti se na par minuta iz vidika i ti već ugrabiš priliku da nestaneš", isfrustrirano je rekao i napravio par grubih koraka prema meni, dok sam ga ja smireno posmatrao.

"Zar ne mogu ni na trenutak da budem sam i to bez vas?" Puhnuo sam iznervirano i 'sam' naglasio posebno, dok je on prevrnuo očima na moju očekivanu reakciju. Gde god da se okrenem oni su tu i kao privesci idu za mnom sva četvorica. Polako počinjem da ludim i toliko puta poželim da ih odalamim da ne znaju kako se zovu.

"Odlično znaš da ne možemo i nećeš nas se rešiti", rekao je preteći prstom, dok je držao smrknuti izraz lica. Poslednjih par meseci zna tako da mi ide na živce, verovatno, jer veza loše utiče na njega ili ne na pravi način. Od kada je sa Mery, konstantno moram da slušam njegove pridike i mumlanja, što me tera da se zabrinem, jer ovo nije onaj Liam. Pod hitno mora nešto da promeni, možda vezu?

"Sto puta sam vam rekao da ne treba da se brinete, jer neću ništa učiniti sebi", progunđao sam bezvoljno i prevrnuo očima. Nisam lud, a ni skrenuo sa pameti da učinim nešto sebi, što me može koštati života. Koliko god da mi je teško, nisam jedan od onih koji se tek tako predaju na taj kukavički način. Volim svoj život, pa kakav god on bio, jer sam imao priliku i tu sreću da se rodim, jer neki nisu.

"Odlično znaš, Harry, kakvi smo i znaš da je briga jača od nas", slegnuo je ramenima i ispustio vazduh iz pluća, baš kao da ga je sve do sad držao. Oh, odlučno ih znam i znam da neće odustati, pa i tako znam da će raditi po svome koliko god ih ja upozoravao. Odlučno se sećam kada je Louis napravio uzbunu i uspaničio se misleći da sam nešto napravio sebi, jer se nisam micao, a u stvari sam samo bio olešen od alkohola, ali sam bio svestan prostora i situacije oko sebe, verovatno, jer sam navikao na njega. Od tada, jer im je Louis ubacio bubicu u uho, oni ne žele da skinu pogled sa mene, po mogućnosti što više njih.