Forever || Harry Styles

Chapter 9

Stojim naslonjena na svoj auto i gledam u mračnu ulicu ispred sebe. Mrak je već pao i neki hladni vetar prolazi preko mog tela, mrsi mi kosu, dok rukama pokušavam da je sklonim sa svog lica. Tu sam, na onoj adresi gde mogu naći Zayna, a nadam se i Harrya. Neka jeza mi prolazi telom dok gledam u mrak ispred sebe, jer je sve pusto, ali opet mogu da čujem neku viku ljudi, mada dosta daleko da je potrebna baš ova tišina da bi se čula.

Trenutno sam nesigurna i ne znam da li da krenem napred, strah me je. Ovo mesto mi stvara neki strah i govori mi da odem odavde, jer mi nije mesto tu. Putem do ovde sam razmišljala o rečima onog dečka. Šta je uopšte značilo 'čuvaj se'? Od čega da se čuvam? Ovog mesta?

Njegove reči su mi odzvanjale u glavi i čak sam pomislila da se vratim, jer ne znam ni kakvo je ovo mesto, niti znam zašto sam došla, ali neka radoznalost me tera da koračam tim mrakom. Razum mi govori da ovo nije ispravno i da se odmah okrenem i odem, ali radoznalost je jača i osećam se neobično, jer želim sve da saznam, a i da se uverim svojim očima da je sve u redu, bar se nadam.

Još jednom, po ko zna koji put gledam u onaj papirić da vidim da li sam na pravom mestu, ali nažalasto jesam. Koračam ovom mračnom ulicom dok moji koraci odzvanjaju i šire se zajedno sa mrakom. Okrećem se još jednom prema svom belom Range Roveru, koji se jedini izdvaja u ovoj tami.

Nesigurno koračam napred i sporim koracima skrećem pored neke zgrade koja je veoma oštećena, dok joj se fasada polako odvaja i pada na tamni pločnik. Ne znam ni gde treba da idem, ali nastavljam da koračam. Preskačem opali malter koji je na betonu, ali ne uspevam sve, jer ga ima puno, pa mi je pod nogama zakrckalo veoma tiho da sam samo ja čula. Osećam neki loš miris koji se širi duž ulice, pa sam na kraju ugledala zeleni kontejner, preko kog kipi odpatci smeća i raznih stvari. Da li ovde dolaze smećari i čiste ovo mesto? Odvratno je!

Zamahala sam rukom ispred svog nosa i nastavila dalje, dok u ušima polako čujem sve veću buku, mada je to opet veoma daleko, da mi još treba da stignem tamo gde ne znam ni gde idem, ali ću je pratiti.

Polako se udaljavam od mesta gde sam se parkirala, a zvuk nečijih koraka iza mene me je trznuo. Nije mi palo na pamet da se okrenem i pogledam, dok mi je srce jače zalupalo. Daj Bože da mi se samo učinilo! Pogledala sam u stranu dok sam išla, da kojim slučajem ne primetim krajičkom oka nekoga, ali ne mogu ništa da vidim.

Mogla bih da se zakunem da sam upravo osetila nečiju blizinu, pa su mi se udisaji ubrzali, dok su mi se ruke znojile od straha. Nemoj ovo Bože da mi radiš! Samo neka bude da sam umislila i da mi se učinilo.

"Zalutala si, malena?" nečiji tihi glas se oglasio iza mene, a ja sam vrisnula poskočivši malo. Brzo sam se okrenula i u tim pokretima se vratila dva koraka u nazad kako bih bila što dalje od njega, jer je glas definitivno muški. Krupan muški glas, ali takva i osoba, stoji ispred mene i ceri se, dok sam se ja stresla od straha i stisnula svoj kraj jakne. Nešto me je preseklo u stomaku na njegov nadimak 'malena' da mi je istog momenta postalo muka.

Ispred mene je stajao dečko sav u crnom, dok mu je izgled stvarao par godina više od mojih, od čega sam se još više prepala. Pogled mi je u tim sekundama odlutao na jednu stranu njegovog vrata gde je bila tetovaža, ali mi pogled nije dozvolio da vidim šta je u pitanju.

'Ih, a tebe baš zanima koja je tetovaža!' Trenutno ne mogu da se raspravljam sa svojim razumom, jer osmeh i blizina tog dečka mi ježi kožu, da mi se ruke počinju tresti. Upravo tako, ne zanima me koja je, niti želim da razmišljam o tome.

"Nisam", tiho sam rekla, ali se strah jasno osetio u mom glasu, pa se odmičem od njega i njegovog pogleda, jer me skenira od glave do pete, što mi ježi kožu.

"Ne bih rekao", oblizao je usne i vratio svoj pogled na moje lice, pa se bezobrazno osmehnuo, dok sam se ja mrštila sve više. "Treba li ti pomoć?" više kroz šalu mi je postavio pitanje, a ja sam skupila ruke skupljajući i hrabrosti, pokušavajući da smirim samu sebe, jer ako ne smirim, počeću da vrištim od straha.