Forever || Harry Styles

Chapter 41

"Ulazi unutra!" Jennifer me gura u sobu, dok iza nje se nalazi Logan. Stala sam na sredinu sobe i okrenula se prema njima. Hladna lica sa ledenim pogledima me posmatraju, dok se ja rušim pred njima kao kula od karata. Nemoguće je ostati imun na njihove poglede i ponašanje, roditelji su mi šta mogu drugo. Suza mi se spustila niz obraz, ali sam je grubo obrisala, dok sam stiskala usne.

"Vi mislite da ćete ovako rešiti sve?" Nasmejala sam se i odmahnula glavom, dok sam pogledom prelazila preko njih. "Ne možete me sprečiti!" Stiskam zube i trudim se da pred njima ostanem jaka i smirena. Ne želim da se pred njima raspadam, jer tako oni pobedjuju, a ja postajem nemoćna.

"Znaš da protiv nas ne možeš, Amelia!" Jennifer smireno govori i čak mogu da primetim mali osmeh na njenim usnama, što je u meni rasplamtalo još veću vatru koja se spolja ne vidi.

"Mogu i hoću!" Odlučno govorim i stiskam prste. "To što ćete me zatvoriti ovde nemenja ništa, jer ja od Harry-a neću odustati!" Grubo joj govorim i ujedno se obraćam i Logan-u koji sve više sa mojim rečima besni. Morali bi da me ubiju kako bih odustala od Harry-a, toliko smo se trudili za našu ljubav da je ovo ništa, samo obična sitnica koju ćemo rešiti i preko koje ćemo preći kao da je nije ni bilo.

"Odustaćeš, i te kako da hoćeš! Nećeš više videti tog malog smrada!" Logan se proderao na mene da sam se štrecnula. Njegove reči su me iste sekunde udarile, a zadnje reči su me razbesnele još više.

"Više nikada da ga nisi tako nazvao!" Dreknula sam na njega i podigla prst kao da mu pretim. Nema pravo, šta god bilo. Harry je neko ko je uz mene bio kad oni nisu, on mi je sve. Iskreno mogu da kažem da su vredele sve one godine muke, jer sada za uzvrat imam Harry-a kog nisam mogla ni da sanjam. On je sve ono što niko ne može da bude, zbog toga me neće sprečiti da budem sa njim, naći ću način i izvući ću se odavde.

"Ja mogu šta god hoću!" Proderao se besno na mene i udario mi šamar od kog sam pala na pod. Uhvatila sam se za bolan obraz i jedino na šta sam bila ponosna je što mi se oči nisu napunile suzama kao i uvek, već su bile suve i hladne. "Bićeš ovde sve dok ga ne zaboraviš!" Kroz zube je rekao i odmakao se korak unazad.

"Onda ćete me držati ovde sve dok sam živa!" Malo tiše govorim, dok polako ustajem sa poda.

"Ako treba onda će tako i biti!" Odlučno je rekao, okrenuo se i prošao pored Jennifer, pa izašao iz sobe. Ukočila sam se na njegove reči, koje sam i mogla da očekujem, ali opet, kao da mi je neki mač probio srce. Nisam bila u stanju bilo šta da kažem samo sam ostala gledati za tim bezdušnim čovekom kako izlazi iz sobe. Uvek je u mojoj glavi bilo jedno veliko zašto? Šta sam to uradila pa me ne voli? Zar čovek može toliko da mrzi svoju ćerku?! Većinom i razmišljam čemu sam zaslužila ovakve roditelje? Uvek sam se trudila da me njihove reči ne bole, ali je svaki put bilo sve teže i nisam uspevala. Svaka me je pogadjala kao oštrica i bolelo je sve gore, kao da se pečem na tihoj vatri, a nisam u mogućnosti da se sklonim, jer eto, moram sama da se izborim.

"Ponašaš se kao balavica, Amelia!" Jennifer me je trznula iz transa u kom sam upala. Polako sam prebacila pogled na nju i bolno izdahnula kao da sam zadržavala vazduh sve do sad. "Zaboravi da taj dečko postoji!" Za divno čudo veoma smireno i polako mi je rekla, ali ja imam osećaj kao da mi vrišti za vratom.

"Zašto ovo radite?" Po prvi put od kad sam ovde su mi oči zasuzile i bolelo je, jebeno je bolelo.

"Zato što tako treba i tako je najbolje!" Na trenutak je skrenula pogled sa mene na svoje nokte kao da krije nešto veoma bitno.

"Zašto ste odustali i od David-a?" Jedno veliko znak pitanja mi je iznad glave vezano za ovo i mislim da to nikako neću shvatiti. Tek tako su odustali od David-a samo zato što je Harry-ev polubrat, nije da me zanima za njega, ali mi tu nešto opasno smrdi.