Forever || Harry Styles

Chapter 32

Jak zvuk mog telefona me tera da se probudim. Teško otvaram oči i jaka svetlost me sprečava da ih otvorim u potpunosti. Tek kada sam se navikla, otvorila sam ih, a velika bol je prošla kroz moju glavu.

Uzdišem i hvatam se za glavu, dok pogledom prelazim preko totalno nepoznate sobe. Srce mi je jače zakucalo i malo sam se uspaničila, pa sam se naslonila rukama od krevet.

Krevet na kome ležim je srednje veličine i ima sivo-belu posteljinu. Sa leve strane zida se nalazi veliko ogledalo koje zauzima skoro ceo zid. Prekoputa kreveta se nalazi orman koji je u zidu i crne je boje. U uglu sobe se nalazi okrugao sto sa dve stolice i jedan mali trosed pored velikog prozora, koji osvetljava ovu sobu i zbog ogledala, soba izgleda još osvetljenije.

Ustajem iz ležećeg položaja i pod dupetom osećam veoma mekan krevet. Ova soba nije moja, a definitivno nije ni Harry-eva. Glava me ubija i ne mogu da se setim šta se desilo sinoć.

Spuštam pogled na sebe i odahnula sam kada sam videla svoju odeću na sebi. U sećanje mi dolazi šta se sve sinoć desilo i da sam otišla da tražim Harry-a u klubu i tu sam ostala da popijem piće, pa se onda pojavio Louis.
Pa da, Louis! Gde je on?

Uzimam svoje patike koje su uredno složene pored kreveta na podu i obuvam ih. Ponovo me trza zvuk mog telefona, pa ga brzo uzimam u ruke. Na ekranu je belim slovima ispisano Jennifer, a ja sam prevrnula očima što je dodatno pogoršalo moju bol u glavi.

"Jebi se!" Kroz zube govorim i povlačim crvenu slušalicu i prekidam joj. Odmah mi se pojavilo deset propuštenih poziva od nje i Logan-a. Za divno čudo i nije mnogo koliko sam očekivala.

Stavljam telefon u džep od duksa i krećem se prema izlazu. Otvaram vrata i ispred mene se pojavio hodnjik od nekoliko soba. Iskreno plašim se koga ću sresti u ovoj kući, jer ne znam ni šta se desilo sinoć. Znam da sam dosta popila, što mi govori i bol u glavi, a i nedostatak sećanja.

Koračam niz hodnjik, a moje patike prave blage udarce od pod. Dolazim do veoma neobičnih spiralnih stepenica, koje su bele boje i imaju ogradu sive boje. U oči mi upadaju iste take stepenice, ali sa moje desne strane i one vode na sprat.

Polako silazim niz njih i dolazim do veoma prostranog dnevnog boravka. Ispred mene su se našla dva stepenika, pa sam sišla niz njih i krenula prema vratima koja su se našla na sredini zida sa moje leve strane. Kada sam došla do njih, ispred mene se ponovo našao hodnjik, ali manji nego na spratu.

Iza braon zatvorenih vrata sam čula glasove i muški smeh. Prišla sam im i progutala neku knedlu u grlu i uzdahnula, jer ne znam koga ću videti. Polako sam pritisnula kvaku i otvorila vrata, pa se našla u srednjoj kuhinji.

Veliki šank je krasio prostoriju, a za njim je na crnoj barskoj stolici sedeo Louis, a u sredini šanka je bio Liam. Tokom smeha se Louis okrenuo prema meni, a Liam je skrenuo pogled na mene, jer je bio okrenut prema meni.

"Amelia, ustala si!" Liam se još više osmehnuo, a ja sam se opustila od olakšanja.

"Oh, Bože, to ste vi!" Odahnula sam i pridružila se Louis-u na barskoj stolici.

"Pa da, mi smo!" Liam je malo zbunjeno rekao i počešao se po glavi.

"Mislila sam da je neko drugi, ja se ničega ne sećam!" Stavila sam ruku na glavu koja me je ubijala od bolova.

"O, pa, ti i Louis ste sinoć dobro popili!" Liam se nasmejao, a Louis je nešto progundjao.

"Sasvim slučajno sam naišao na Liu!" Promuklo je Louis progovorio. "Nismo baš planirali da toliko popijemo!" Slegnuo je ramenima i pogledao u mene. Klimnula sam glavom, a Liam je odmahnuo glavom.