Forever || Harry Styles

Chapter 12

Neke nas osobe svesno guraju na dno, a mi dok padamo, uporno tražimo nešto za šta bi smo se uhvatili. Nekim osobama nesvesno i dopuštamo da nas guraju i gaze, ne dozvoljavaju da otvorimo oči i vidimo istinu. I pitamo se, kada ćemo konačno otvoriti oči i sresti se sa tom istinom? Dok padamo u to mračno dno, puno bola i patnje, oko nas postoje osobe za koje možemo da se uhvatimo, koje nam mogu pomoći da se vratimo na vrh.
Da li je to sreća?
Nekada nismo ni svesni da je sreća uvek oko nas i da je potrebno samo da se okrenemo i ugledamo je. Dosta toga ima što nas sputava baš na to, da se okrenemo, ali za sve je potrebno vreme. Možda je baš to što smo oduvek čekali i da je ta sreća koju ćemo zauvek imati.

Bol, to je sve što trenutno osećam.

Nešto me steže u prsima i ne dozvoljava mi da normalno dišem. Suze mi neumorno padaju niz lice, lice koje odvratno izgleda. Ne smem ni da se pogledam u ogledalo, jer sve što ću videti je lice puno modrica, koje sam dobila od svog oca. Ponovo se to događa, ponovo sam osetila njegove ruke po svom licu. Samo sam čekala trenutak kada će se to desiti, kada ću ponovo osetiti tu bol. Gušim se, sama i bez igde ikoga, pa bar da mi neko pruži ruku spasa uz pomoć koje bih mogla da se izvučem iz ove noćne more koja se ponavlja. Zar nije bilo dosta? Zašto ponovo, Bože?

Ne boli mene udarci, koliko me boli duša dok sve to trpim. Gledati svog oca koji te udara i svoju majku koja ništa ne preduzima da to spreči. Šta možeš više osećati od bola?
Jennifer nije ni došla da vidi svoju ćerku, da vidi da li je dobro, da li plače ponovo u mraku, sama i slomljena. Ne! Nju je briga samo da udovolji Logan-u, da bude sva ponosna što će im posao ići dobro i imaće dosta novca, a koga briga što će se sve to prelomiti preko njihove ćerke.

Njihove reči mi odzvanjaju u glavi već dva dana. Da, dva dana sam zatvorena u sobi i ne mogu da izađem. Moji roditelji su me zatvorili kao da se nalazim u zatvoru. Ležim na krevetu, sklupčana u mraku i razmišljam, zašto sam ja ovo zaslužila? Zašto mi oni ovo rade? Mene najviše boli što oni ovo rade zbog novca, a mene iskorišćavaju.

Ja i David? Jednostavno ne ide, ne mogu da zamislim nas dvoje zajedno. Ni u snu! Moji roditelji nisu zaslužili da im ovo ispunim, posle svega, ne! Zar se ja u svemu najmanje pitam? Zar nije bitnija moja sreća od prokletog novca? Očigledno je da oni misle drugačije.

Zatvaram oči i duboko dišem, dok se mrak širi oko mene i kada zatvorim oči i kada ih otvorim. Smireno dišem i pokušavam da zaspim, jer već dva dana nisam normalno imala sna. Taman kada sam mislila da mogu zaspati, u tome me prekida okretanje ključa u bravi. Čujem škripanje vrata i svetlost se širi sobom. Otvaram oči i ispred sebe sam ugledala svoju majku sa elegantnom crnom haljinom, kao i uvek sređena je. Kao da je sređena došla da mi nabija na nos moju bol i ono što se dešava, dok ona proslavlja već dobro odrađen posao, jer na kraju krajeva svi znamo da će ipak biti po njihovom, zato što drugog izlaza nema.

Prilazi mi svojim sporim koracima i dodiruje me svojim hladnim rukama od kojih me hvata jeza i bes prema samoj njoj, jer je tako odvratna majka, žena bez imalo savesti. Kako ona uopšte noću uspeva mirno da zaspi?

"Ne dodiruj me", zarežala sam na nju i odmakla svoju ruku od nje, dok mi se pogled i dalje mutio od suza. Još uvek su tu i dođavola, ne mogu sebi da pomognem, ne znam kako.

"Donela sam ti tvoj telefon, uporno zvoni", rekla je veoma smireno kao da se ništa nije desilo, ali se njen izopačeni osmeh jasno vidi. "I tvoj otac ne zna da sam ti ga donela, tako da ga skloni", ispravila se i popravila svoju crnu haljinu, pa telefon spustila na sto.

"I šta, ti si sad kao ispala dobra?" Pitala sam je veoma glasno i ustala sa kreveta jedva imajući snage za bilo šta. Znam šta sad misli. Samo želi da doda ulje na vatru, a ona će ispati nevina, dok ću ja ispasti opet kriva.