Forever || Harry Styles

Chapter 52

Vučem svoj crni kofer koji se među mnoštvom ljudi jedva čuje od buke, ali i dalje jasno čujem njegove točkiće iza sebe kako se kotrljaju na hladnom aerodromškom betonu. Čizme mi kako kad ugaze u po neku baru, ali ne obraćam previše pažnje na to, jer je to trenutno manje važno, ma i totalno nevažno.

Neverovatan je osećaj konačno biti u svom gradu i na svojoj teritoriji, baš kao da sam u Americi udisala potpuno drugačiji vazduh. Ovde je posebno, svaki ćošak ovog London-a je ono što mi je bilo potrebno, ove face ljudi koje nisu ništa drugačije od američkih, ali su britanske i na neki način moje. Kao da sam se ponovo rodila sa samim korakom od izlaska iz aviona i pogleda na tako poznati aerodrom.

Veliko prostranstvo se širi oko mene, ali se meni čini kao da je malo i da bih u nekoliko minuta mogla sve da pretrčim sa velikim osmehom kao što mi je trenutno na licu. Kao neka budala se kezim i kako kad sebi u bradu kažem nešto srećno, da su verovatno neki i pomislili da sam luda. Nije ni bitno, niti obraćam pažnju na druge, jer je ovo moj trenutak o kom sam maštala mesecima i gle čuda, tu sam.

Vazduh je dosta hladniji od američkog, ali sva sreća, pa ne pada sneg, jer mislim da ga ne bih podnela sada. Koliko god ne volela zimu i nju u London-u, ova mi je do sad najbolja i najsrećnija, da bih se bacila u sneg i valjala se kao malo dete sve dok se ne pretvorim u mokru krpu, ali ću ipak preskočiti to, jer mi sad ne treba prehlada.

Ubrzala sam korake kako bih se iščupala iz gužve koja me samo usporava u nameri da odem odavde i uhvatim prvi taxi. Usput sam prošla svu kontrolu koja je bila potrebna, pa jedva spustila kofer na pod, jer je pretežak od garderobe u njemu. Mislim da je moj kofer najveći na ovom aerodromu.

Kada sam se konačno dočepala ulice, stala sam u stranu kako me neka kola ne bi zaprskala zbog dugačke bare, pa čekala da mi naiđe prvi slobodan taxi. Čula sam vibriranje svog telefona u džepu od svoje crne jakne, pa sam ga izvukla i na ekranu ugledala američki broj. Osmehnula sam se na samu pomisao ko je, pa se onda javila.

"Šta smo se mi dogovorili?" Čula sam njegov ljutito glas sa druge strane slušalice, da nisam uspela prva ni da progovorim. "Čim si kročila na londonske ulice ti si zaboravila na mene", puhnuo je u telefon, što je proizvelo šuštanje sa moje strane.

"Nema tih osoba koje bi me naterale da te zaboravim", rekla sam kroz osmeh, dok sam podizala ruku u nameri da zaustavim taxi, ali je on samo prošao pored mene.

"Znači nisi se još sastala sa svojima?!" Zakikotao se prigušeno, a ja sam ovo prihvatila kao šalu.

"Avion je kasnio dva sata, tako da sam skoro sletela", slegnula sam ramenima baš kao da me vidi, dok sam cupkala nogom od neke nervoze koja se stvara u meni.

"Dobro je, ja sam mislio da sam otišao u zaborav", progunđao je odahnuvši, dok sam sa druge strane čula njegovo kretanje. "Imam li kakve šanse da mi se odmah vratiš, jer mi je malo smor bez tebe?!" Već sad zamišljam njegovu snuždenu facu, dok pući svoje usne i prstima prelazi preko dobro očupanih obrva. Zar bi ovakva osoba mogla da se zaboravi?

"A znači samo malo?" Ozbiljno sam ga upitala, dok sam na svom licu ipak imala osmeh zezajući ga.

"Dobro, puno, ali je smor." Prevrnuo je očima mogu da se kladim. Čula sam lupanje vrata od pretpostavljam njegovih kola i verovatno je krenuo na posao, dok je kod mene sad dva sata iza ponoći. Čim sam saznala istinu, nisam ni čekala, otišla sam to veče kod Lea i probudila ga skačući i plačući od sreće, da se on zabrinuo šta mi je. Rekla sam mu sve što sam saznala i odlučila da kupim prvu avionsku kartu za London i evo me.

"Jedva si čekao da me se rešiš, a sad bi da se vratim?" Našalila sam se sa njim, pa onda svoju težinu prebacila na drugu nogu naslanjajući se na nju.