Forever || Harry Styles

Chapter 51

           Amelia's p.o.v

Prelazim pogledom preko mnogobrojnih slika na kojima se nalazi troje ljudi kao mala, ali veoma srećna porodica. Osmehujem se, dok polako prstima dodirujem okvire slika, a oči mi same nesvesno suze, pa skrećem pogled sa njih i na stalažu koja je ukrašena na zidu. Okrećem se oko sebe i gledam veliki, lepi stan, koji je rađen po veoma dobrom ukusu.

Lepo je živeti sam, ali ne i i usamnjen. Kamo sreće da mi možemo da izmenimo svoju sudbinu i da vratimo prošlost, jer sam sigurna da bi svi bar nešto promenili. Očigledno je da mi nemamo ta prava i mogućnosti, ali opet, na kraju krajeva, to je i okej, jer ta sudbina oblikuje nas i mi smo mi sa njom. Kakvi bi mi bili kada bi sami određivali kako će biti? Nigde se kraj ne bi video, a sve bi se ukrstilo i izmešalo, pa bi nam se opet sve poremetilo. Ne možemo da mislimo samo na sebe, jer nismo sami na svetu. Postoje i drugi ljudi, kao i mnogo teži životi i priče koje ne bi mogao ni da zamisliš u svojoj glavi.

Koliko sam samo puta rekla da život nije fer, ali jeste, jer sve što nam se dešava je s razlogom i onako kako treba da bude. Na kraju, ipak smo sve to zaslužili i za nešto je dobro, samo što je potrebno vreme da to shvatimo, kao i za sve.

"Pošto ne želiš ništa, ipak sam ti donela sok", trzam se na glas iza sebe, pa sam se okrenula prema ženi koja je ušla u dnevnu sobu sa dve čaše u rukama, a ja sam joj se osmehnula.

"Niste trebali, ali stvarno ne mogu", obratila sam joj se i sela na trosed, usput povlačeći svoj rozi džemper.

"Nećeš me valjda odbiti?" Spustila je čašu na sto ispred mene i pogledala me smešeći mi se, a ja sam morala još više da se osmehnem, jer mi je drago kada vidim njen osmeh.

"U redu, onda samo zbog vas", klimnula sam glavom i prekrstila noge, uspust kačeći malo svojim plišanim šunjalicama od sto koji je blizu troseda.

"Koliko puta treba da ti kažem da mi ne persiraš, Amelia?" Strožije me je upitala i sela na fotelju prekoputa mene, skidajući svoj krzneni prsluk, jer je u stanu veoma toplo, da bih i ja najradije skinula svoj džemper, ali nemam ništa ispod njega.

"Izvini, navika iz poštovanja, Lale", ovaj put sam joj se obratila sa imenom, što je ona propratila osmehom.

"E, to želim da čujem", rekla je uzimajući svoju čašu u ruke i otpijajući svoj sok. "Kako podnosiš ovu zimu?" Podigla je pogled na mene, a ja sam uzdahnula smoreno.

"Nikako, ne volim je", rekla sam mrko i okrenula glavu prema prozoru kroz koji se vidi noćno nebo i pahulje snega koje sporo padaju i dodatno žure da još više prekriju grad. Ni malo mi se ova zima i sneg ne sviđaju, jer jedino što od nje mogu da dobijem je hladnoća ili nešto polomljeno od leda. Užas!

"Ja je baš volim, jer mi je donela dosta sreće u životu", pogledala je i ona kroz isti prozor, a na njenom licu sam primetila zamišljenost, za šta pretpostavljam da je odlutala u prošlost.

"Koji su to trenuci?" Polako, a i radoznalo sam upitala i naslonila se od naslon troseda koji je veoma mekan da bih mogla da zaspim na njemu kao mala beba.

"Udala sam se u zimu i rodila svog sina Onur-a", dodala je tiho i spustila pogled prema svojim rukama, a ja sam utihnula na spomen onoga što joj je i dan danas slaba tačka, a i ono što retko kada spominje. "To su moji najsrećniji trenuci u životu", rekla je posle par sekundi tišine. "Nismo imali život iz snova, ali smo bili sasvim srećni", osmehnula se na svoje zadnje reči, pa me pogledala, dok sam ja u njenim očima videla suze, ali ni moje nisu bile suve.

"Pričaj mi malo o njima", tiho sam rekla, jer vidim koliko joj je još uvek stalo do njih i posle toliko godina od kada ih nema, ali kako i ne bi, kada su to njen muž i dete. Do koga će joj više stati nego do njih? Nema ništa vrednije od porodice, samo što postoje ljudi koji to ne znaju.