Forever || Harry Styles

Chapter 39

Harry' p.o.v.

Stiskam teške kapke koje mi uprkos svemu ne dozvoljavaju da ih zatvorim i zaspim. Malo sam se promeškoljio na mekanom krevetu, ali bol me je zaustavila u daljem pokretanju svog tela za koje mislim da ga nemam koliko mi je utrnulo od bola. Stisnuo sam zube i jako stegao pokrivač ispod sebe želeći da sva bol predje na njega.

Navikao sam na bol, koliko god ovo bilo jako, nije mi strano. Problem je što ne želim da me sad boli, jer želim da ustanem i izadjem iz ove proklete sobe koja me sa svakim uzdahom sve više guši. Lice mi je stegnuto i kao u nekom grču, imam osećaj kao da ne mogu nijedan mišić na licu da pomerim.

Očima prelazim po sobi u potrazi za bar nekim delićem osobe koja mi je sad najviše potrebna, ali sve što vidim su stvari i celokupni prostor koji odaje da je to moja soba, a od nje ni traga. Polako uzdišem na nos, jer nemam snage ni da otvorim usta. Moram da priznam, ali sam dobio dobre batine.

Pogled mi odvlači prozor kroz koji se vidi tamno nebo nad koje se nadvio mrak. Na kratko mi se koža naježila i ne, ne znam razlog. Skupio sam svu snagu koja mi je preostala i uz pomoć laktova sam se uzdigao, pa polako spustio noge na pod. Tokom tih pokreta sam pravio bolne grimase, jer sam imao osećaj da se raspadam. Stavio sam ruku na grudi i na sam taj mali dodir sam se trznuo, ali ipak spustio ka stomaku.

Majica mi je siva i zamenjena sa onom krvavom, kao što je isto slučaj sa sivom trenerkom na dodnjem delu tela. Povukao sam kraj majice prema gore i ugledao modrice koje su na trenutak bile kao tetovaže koje nisam mogao da razlikujem. Pustio sam tkaninu majice koja se vratila na predhodno mesto, pa polako ustao sa kreveta. Uhvatio sam se jednom rukom za deo oko rebara, a drugom sam se pridržavao, dok sam se kretao prema vratima.

Izašao sam iz sobe i krenuo niz stepenice, dok me je bol obuzimala, ali sam nastavio dalje.

"Amelia?" Pokušavam da dozovem tu lepu brinetu koja mi ne napušta misli, ali me sigurno nebi čula, jer sam jedva sam sebe čuo. Provirio sam u dnevnu sobu, ali tamo nema nikog.

Pokrenuo sam već teške noge prema kuhinji i čim sam zakoračio u nju, prošao me je osećaj razočaranosti i mislim da sam osetio veću bol u duši nego u telu. Zar je stvarno otišla? Zatvorio sam oči na trenutak, dok sam progutao tešku knedlu koja se nalazila u mom grlu. Polako sam prišao šanku i naslonio se na njega.

Znam da sam pogrešio i trebao sam da joj kažem pre za David-a, ali plašio sam se i uvek me je nešto sputavalo. Nisam trebao da dozvolim ovo. Prokletstvo, nisam trebao da verujem David-u, isto kao da ga poznajem od juče, a ne godinama. Trebao sam da pretpostavim da će smisliti nešto podlo, ali bio sam zaslepljen time da ostavi Ameliu na miru.

Uzeo sam jednu staklenu čašu i u nju nasuo vodu, pa sam je preneo ustima i otpio par gutljaja, jer su mi usta i grlo suvi. Osećam se jebeno loše, kao najveći kreten, jer sam dozvolio ovako nešto, toliko da je pobegla od mene. Stegao sam čašu u ruci i jako njom zamahnuo, pa je čaša došla u dodir sa zidom i raspala se u komade, baš kao što se ja raspadam. Naslonio sam se rukama na šank i teško disao.

Možda izgledam glupo, ali do te devojke mi je mnogo stalo i nikada nisam mislio da će mi neka devojka značiti više od Ele. Trglo me je otvaranje ulaznih vrata, pa sam podigao pogled prema ulazu u kuhinju.

"Šta se desilo?" Zbunjeno je progovorila devojka koja me je iznenadila svojom pojavom. Gledala je u mene i prišla mi par koraka, pa kad je nagazila na komadiće stakla, spustila je pogled prema podu. "Harry?" Upitno mi se obratila zahtevajući odgovor na svoje pitanje. Usne su mi se razvukle u osmeh, pa sam počeo da se smejem, dok sam nju još više zbunjivao. Stavio sam ruku na stomak koji mi je konstantno u bolovima, a sad još dodatno dok se naprežem kroz smeh.