Forever || Harry Styles

Chapter 44

              Amelia' p.o.v.

Počela sam da se mrštim i malo virim sa jastuka, dok mi je sunce udarilo direktno u oči. Stavila sam ruku ispred sebe i pokušala da sprečim sunčeve zrake da mi direktno ne udaraju u oči. Progundjala sam nezadovoljno i izvukla ruku ispod sebe koja me je počela boleti i na kojoj sam ležala.

Otvorila sam bolje oči, a pored mene je bilo prazno mesto, a Harry-a ni na vidiku. Okrenula sam se na ledja i zevnula, dok sam jednom rukom opipala majicu na sebi. Začudjeno sam pogledala ispod tankog pokrivača i videla da na sebi imam Harry-evu majicu. Ne znam kada sam je obukla ili ipak nisam ja. Nasmešila sam se prisetivši se šta se sinoć desilo.

O, Bože, koliko ga volim i koliko je divan!

Stavila sam ruke preko lica i počela da se smejem kao luda, ali nema veze, ne zameram sebi, srećna sam.

Polako sam ustala iz kreveta i stala na drveni parket i iz ormana izvukla jedne bokserice za koje pretpostavljam da su Harry-eve. Obukla sam ih, jer ispod majice nisam imala ništa, pa onda majicu povukla prema dole koja mi je i onako dugačka. Trakicu sam povukla sa ruke i podigla kosu u veliku neurednu pundju.

Otvorila sam vrata i krenula u nameri da ću sresti Harry-a. Sišla sam niz spiralne stepenice, a pažnju mi je odvukao TV u dnevnoj sobi, pa sam se osmehnula i ušla unutra.

"Niall?" Iznenadjeno sam ga pogledala, a on se trgnuo na moj glas i okrenuo se prema meni. "Otkud ti ovde?" Zbunjeno sam ga pitala i krenula prema njemu, a rukom još jednom povukla majicu.

"Tako se dočekuje prijatelj?!" Napućio se kao da je uvredjen, ali se ubrzo nasmejao.

"Ma ne, nego sam se iznenadila!" Nasmejala sam mu se i zagrlila ga, a on mi je uzvratio zagrljaj. "Gde je Harry?" Odvojila sam se od njega i okrenula se oko sebe u nameri da ću ga videti, što je malo i glupo, jer on nije igla, pa da ga ne vidim kada udjem.

"On nije ovde!" Malo je zbrzio i počešao se po potiljku, pa pogledao po prostoriji.

"Kako to?!" Zbunjeno sam mu se obratila, pa zatreptala par puta. "Mislim, gde je?" Pogledala sam ga upitno, a on je na kratko skupio usne u ravnu crtu.

"Izašao je sa momcima!" Slegnuo je ramenima i pravio se kao da ne zna više ništa, ali njegov pogled koji luta po prostoriji mi govori drugačije.

"A ti si ostao ovde da se smaraš i to sam?!" Značajno sam ga pogledala i proučavala njegovo lice koje je bezizražajno. Jesam postala previše sumljičava ili šta?! Mislim, situacije me teraju na to.

"Pa da! I u ostalom, nisam sam, imam tebe!" Pokazao je na mene i klimnuo glavom kao da je lud, što je meni izmamilo osmeh, samo što ne znam da li je ironični.

"Šta kriješ od mene?" Strogo sam ga pitala i namrštila se, dok sam uhvatila njegov pogled.

"Pobogu, Amelia, šta bih krio?!" Prevrnuo je očima i otpuhnuo kroz nos već iznervirano. Okej, šta ima loše u tome što je izašao, a da me nije ni probudio, a još je ostavio Niall-a ovde i to sa mnom, ma ne, ništa. Ja samo blefiram, dok mi njegovo ponašanje uporno govori da krije nešto, ali nema veze, praviću se da sam glupa, inače to i nije teško.

"Dobro!" Svejedno ću saznati, zar ne?! Prevrnula sam očima i uhvatila se za stomak, jer mi se veoma glasno oglasio i vapio za hranom.

"Neko je gladan?!" Nasmešio se i zagrlio me jednom rukom preko ramena i okrenuo me prema izlazu.

"Da znaš da jesam!" Klimnula sam glavom, dok smo ulazili u kuhinju. Kuhinja je klasična, samo što ima drveni šank na sredini i srednji sto sa stolicama sa strane. Oduševljeno sam se okrenula oko sebe i gledala mali prostor, ali opet veoma lep i lepo uredjen.