Forever || Harry Styles

Chapter 28

Tiho na prstima silazim niz stepenice, dok u jednoj ruci nosim crnu torbu. Trudim se da budem tiha, ali mi celo telo drhti i jedva stojim na nogama. Ne želim da me moji čuju ili vide, ali verovatno sada spavaju, jer je jedan iza ponoći. Bila sam u nesvesti par sati i previše me boli kada se setim zbog čega i zašto.

Ponela sam par svojih stvari i želim da odem kod Harry-a. Ne znam koliko ću dugo kod njega biti, jer znam da ću kad tad morati da se vratim ovde. Ne mogu ništa da uradim povodom toga, ako ništa, onda će me dovući na silu. Previše se plašim svog oca, zato sve ovo godinama i trpim.

Prilazim oborenom stolu i torbu spuštam na pod. Polako sam se sagela i pored slomljenih ostataka staklene vaze uzimam delove svog telefona. Telefon mi se raspao na par delova i te delove držim u ruci. Od njega nije ostalo skoro ništa, tako da sam ga spustila na pod i ustala.

Osvrnula sam se malo oko sebe i oboren sto mi bode oči koje mi suze. Jedna suza mi se iskrala i skliznula niz obraz. Stisnula sam usne koje su mi rasečene i ima krvi na njima.

Nešto me steže u prsima i ne mogu više da izdržim ovde, pa sam uzela torbu i krenula tihim koracima niz stepenice do garaže.

U torbi nosim par svojih stvari, zbog kojih sam inače ovde i došla. Dolazim do svog belog Range Rover-a i otključavam ga, pa ulazim unutra. Torbu sam spustila na sedište pored i pritisnula dugme da bih otvorila garažu.

Dok se garaža otvara, upalila sam auto, pa izašla. Otvorila sam i kapiju, pa izašla iz dvorišta. Velika je mogućnost da su čuli moj auto, ali nije me ni briga, samo želim da odem odavde što pre. Dodala sam gas i krenula niz ulicu.

Ulice su mokre zbog kiše, a čuje se prštanje bara pod gumama auta. Još uvek ima ljudi po ulicama, a ponoć je već odavno prošla, ali su većina mladi.

Opipavam lice rukama, koje me veoma boli i nisam ni uspela da ga očistim kako treba, samo sam jednom prešla peškirom preko lica, da bih sklonila veliku količinu krvi. Harry-eva bela majica koja je još uvek na meni je uprljana sa krvi i u žurbi da što pre izadjem iz kuće, nisam se ni presvukla, ni očistila.

Ruke mi drhte i ni malo se ne osećam dobro, a i kako bih. Osećam veliku bol u svakom delu tela od Logan-ovih udaraca, a i glava me boli. Ne mogu da dodjem do vazduha, pa sam počela otežano da dišem i nešto me je gušilo.

Stala sam sa strane ulice i izašla iz auta. Počela sam duboko da udišem i naslonila sam se na auto.

Ne mogu nikako da se smirim i svaki čas mi oči suze i po koja suza mi pobegne niz obraz. Nije da ovo prvi put doživljavam, ali mi je sada veoma teško. Svaki put mi bude sve gore, verovatno, jer sam sve starija i odraslija devojka. Teško mi je da me drugi gledaju sa čudjenjem, pošto sam sva u modricama. Dok sam bila manja, bilo mi je lakše, ili ne izadjem iz kuće, ili slažem da sam pala, pošto sam inače bila nespretno dete. A sada, ne znam ni šta da kažem, ali nije ni potrebno, jer je i očigledno od čega su mi modrice.

"Jesi li dobro?" Čujem neki muški glas nedaleko od sebe. Trgla sam se iz misli i pogledala u njega. Ima na sebi crnu trenerku i belu majicu, a preko crni duks sa kapuljačom na glavu, a ruke su mu u džepovima. Od razmišljanja nisam ni primetila da mi je prišao, pa mi je srce brže zakucalo. On stoji i gleda me, dok očekuje moj odgovor, a mene je strah, jer je veoma kasno i nema skoro nikoga oko nas.

"Da!" Tiho mu odgovaram i osećam njegove oči kako prelaze preko mog lica i po majici.

"Treba li ti pomoć?" Napravio je korak prema meni, a ja sam otvorila vrata od auta i krenula da udjem.

"Ne!" Kratko i brzo mu odgovaram i zatvaram vrata. Upalila sam auto i krenula. Pogledala sam u retrovizor i pogledala u tog dečka koji je još uvek stajao na istom mestu i gledao u mom pravcu. Stavila sam ruku na srce koje mi je nenormalno udaralo od straha. Nije svejedno kada ti u sred ponoći neki dečko pridje i ti ne znaš da li će ti nešto uraditi, što mi je samo i to hvalilo. Mada po njegovim rečima, valjda je samo hteo da mi pomogne.