Lagao je, grade

6

Današnji dan je bio težak za grupu AMALEM. Test iz anatomije je bio samoubistvo. Toliko stranica i pitanja, da bi čovjek sjeo i počeo plakat'.

"Neuer, Alonso, Iljič, Adelberg, Auer i Amsel." Profesor ih je pogledao preko naočala.
"Devetke. Prošli ste."

"Ma to mi reci!" Povikao je Alexander. "Mama me ipak neće izbacit' iz kuće."

"I još jedna stvar. Vaš premještaj je odobren. Idete na druge fakultete." Svi su zinuli na ovo, a profesor je bio hladan i staložen kao i uvijek.

Vjerovatno je u sebi skakao i vrištao od sreće što se riješava većine budala kojima predaje.

"Koje?" Pitao je Erik.

"Eh, gospodine Auer, ovako..Iljič i Alonso idu u Dortmund, Adelberg u Hamburg, Amsel i Auer u Dizeldorf i Neuerova, ti ideš u Minhen."

"Super." Promrmljala je Bella, te su svi napustili učionicu.

Otišli su na zadnje zajedničko okupljanje.

"Ko bi rekao da je 6 godina druženja tako brzo prošlo."
Lena je sjela do Marte, koja je šutjela.

"Baš. Kao da smo svi jučer krenuli u istu srednju." Alexander je pokazao svoju nježniju stranu.

"Razvedri se, mamin sine." Erik ga je potapšao po ramenu.
"Sad ćeš konačno bit' s Barbi." Zatreptao je očima i napućio usne.

Nakon ovoga je zaradio ubojite poglede od strane Alexandera i Marine.

"Hvala Bogu, pa te slušam još samo danas." Alexander je prevrnuo očima.

"I ti ćeš meni nedostajati, brate." Na to su se obojica nasmijali.

"Meni će nedostajati prepucavanja ove dvojice."

Bella je bradu oslonila na dlan pokazavši na Alexandera i Erika.

"Totalno se slažem s tobom." Marta je konačno progovorila.

"Okupljat ćemo se sve rjeđe, a možda i nikako." Jasno se mogla vidjeti tuga na Leninom licu.
"Koliko ja vas volim, braćo. Ne ide mi se."

"Ni meni." Uzvratio je Alexander. "Ali, konačno ćemo više uspjeti u životu, iako se nećemo viđati."

"Samo nek' smo živi i zdravi, a kako bude, da bude. Svima želim sreću i uspjeh. VolEm vas sve."

"I mi tebe, Erikče." Svi su se zagrlili.

(...)

Svi su krenuli svojim kućama nakon posljednjeg zajedničkog okupljanja. Erik i Annabella idu zajedno kući, jer žive blizu jedno drugom.

"Bella, potištena si cijeli dan. Šta nije uredu?"

"Šta ti misliš? Ovaj premještaj sam toliko dugo priželjkivala i sada kada je tu, teško mi je da se odvojim od vas."

"Svima nam je tako, Bella. Teret s kojim se moramo nositi, ali je u isto vrijeme i olakšanje. Dobit ćemo što smo oduvijek htjeli."

"Upravu si." Osmijehnula se klimajući glavom.

"Naravno da jesam." Privukao ju je u svoj zagrljaj. "Vidimo se i sretno na putu za Minhen."

"Hvala. Tebi i Marti isto."

"Čuvaj se, Bella. Ne daj se."

"Budem. Vidimo se, Erik."
Mahnula mu je prije no što je ušla u kuću.

Roditelja nije bilo doma. Bella je samo slegnula ramenima. Prevrnula je očima i ušla u sobu. Bacila je torbu na pod. Teško joj pada rastanak od najboljih prijatelja. Druže se od prvog dana srednje. Bili su nerazdvojni.