Lagao je, grade

11

Annabella je tapkala nogom u mjestu, dok je čekala Manuela ispred svlačionice. Igrači su ulazili, izlazili...Među zadnjima su izašli Manuel, Rudy, Kimmich i naravno Draxler.

"Ne, opet ti." Tiho su izgovorili u isto vrijeme, no to drugi nisu čuli. Razmjenili su poglede.

"Zdravo, Annabella." Mahnuo joj je Kimmich s osmijehom.

"Zdravo i tebi, Joshua." Uzvratila je blagim osmijehom, a Draxler je samo prevrnuo očima.

"Pozdrav, Neuerova sestro." Mahnuo joj je Rudy.

"Pozdrav, Rudy brate." Nasmijala se uzvraćajući pozdrav.

"Idemo li?" Pitao je Manuel.

"Naravno." Klimnula je glavom. Otišli su ispred ovih.

DRAXLER P.O.V. 

Draxleru je pogled slučajno pao na Annabellinu pozadinu, što je Kimmich primijetio.

"Zabranjena zona." Šapnuo mu je.

"Naravno. Kako god." Osmijehnuo se Draxler kutom usana.

Premišljao se da li da išta pokuša s Annabellom. Na jednu noć naravno. Ili više. Zavisi. Ali, iz nekog  razloga mu je bila antipatična kao i on njoj. Ne voli kada mu žensko kaže šta treba da radi. Nervira ga to.

ANNABELLA P.O.V.

Bella je sjela u Manuelovo auto, te su polako krenuli. Bila je namrštena.

"Šta nije uredu?" Pitao je Manuel na što je Bella samo slegnula ramenima.

"Draxler?" Kao odgovor je dobio Bellinu šutnju.

"On je prosto takav. Arogantan, drzak i pomalo glup."

"Kako god."

"Siguran sam da si ljuta i zbog Goretzke."

"Nisam."

"Sigurno?"

"Tražio je da opet budemo prijatelji."

"Šta si mu ti rekla na to?"

"Da teško možemo biti prijatelji i da budemo poznanici. Ne želim biti prijatelj s njim zbog tebe. Znam kakav si kad poludiš."

"I?"

"On se kao složio s tim."

"Super. Budite poznanici."

"Ne ljutiš se?"

"Za divno čudo, ne baš toliko."

"Razumijem."

"Ko šiša Draxlera i Goretzku. Ajmo mi nadoknadit' naše vrijeme." Veselo je rekao Manuel.

"Može."

Svratili su u Hard Rock Cafe kako bi popili kafu ili eventualno  nešto pojeli. Naručili su kafu i palačinke.

"Mm, ja sam ovo u Gelzenkirhenu pravila svaki dan." Rekla je Bella uzimajući komad palačinke.

"Čovječe, nedostaje mi i mamina, a i tvoja kuhinja."

"I ti si meni nedostajao. Moramo nadoknaditi ovih..", brojala je na prste, "pet godina razdvojenosti."

"Zar ima toliko?" Manuel je pitao iznenađeno.

"Da." Naslonila je glavu na dlan zamišljeno vrteći kašičicu u šolji crne kafe.

"Koliko će ti trajati studije ovdje?"

"Godinu i pol, a onda se vraćam kući."

"Nećeš valjda?" Manuel je složio tužan izraz lica.