Lagao je, grade

20

-imate jednu poruku na kraju ovog nastavka ⬇️

MANUEL P.O.V.

Manuel je vidio kako je jedna medicinska sestra prošla pored njih u rukama noseći tri epruvete krvi.

Dvije su otišle u operacionu salu, a jedna sprat niže tj. na intenzivni odjel.

"Gdje ode ova jedna epruveta?" Pitao je Draxler, na što je Manuel prevrnuo očima.

"Na intenzivnu gdje je Bella."

"Aha."

(...)

Nakon pola sata, ponovo je došao isti doktor i prišao Manuelu.

"Kako je Bella, doktore?"

"Dobro je. Prihvatila je 0 negativnu. Ko god je donator, pomogao je."

"A James? Nije izašao iz operacione sale već pet sati."

"I njemu su date obe epruvete 0 negativne, te su tek prije pola sata zaustavili unutrašnje krvarenje."

"I njemu je pomoglo, zar ne doktore? James će biti dobro?" Pitao je panično.

"Ima 80% šansi. Oporavljat će se najmanje dvije do tri sedmice, možda i više. Ko zna.."

"Hvala Bogu."

"Sada će ga premjestiti u sobu. Malo je falilo da ga stavimo u induciranu komu."

"Uff, Bože." Manuel se uhvatio za glavu.

"Sada je sve dobro koliko-toliko."

"Drago mi je. Hvala."

"Nema na čemu. Ništa bez donatora. S donatorom, šanse za oporavak gdina. Jamesa su se povećale za 10%, sa 70 na 80%."

Doktor je otišao, a Manuel je pogled vratio na Draxlera, koji je sjedio i šutio.

"Julian."

Trgnuo je Draxlera iz razmišljanja.

"Ajmo ispred. Moramo popričati."

Kevin, Aleksandra i Thomas su čudno pogledali Manuela, te im je on klimnuo glavom i rukom pokazao da se smire.

DRAXLER P.O.V.

Bio je umoran od sjedenja. Krivio je sebe za Bellino i Jamesovo stanje.

"Da joj nisam dao pismo, svi bi bili na vjenčanju i uživali bi. Sretni i nasmijani." Tiho je govorio nadajući se da ga Kevin, Aleksandra i Thomas nisu čuli.

Tada ga je Manuel zvao. Ustao je i prišao mu.

"Reci."

"Idemo ispred bolnice da popričamo."

"Okej." Draxler je klimnuo glavom.

Izašli su ispred bolnice i sjeli na klupu.

"Ajde, čekam."

"Šta čekaš?" Pitao je Manuel.

"Da se izdereš na mene, udariš me i po ko zna koji put kažeš da ne zaslužujem tvoju sestru."

"To već znaš." Manuel se nasmijao. "Ali nije to. Posredi je nešto drugo."

"Ajde, da čujem." Draxler je prebacio nogu preko noge i raširio ruke.

"Želim da ti se zahvalim. Donirao si potrebnu krvnu grupu."

"Nema na čemu. A dobro se sjećam dana kada sam ju pitao koja sam krvna grupa. Ona me pogledala i nasmijala se pitavši zašto me to uopšte zanima. A ja sam kao odgovor rekao: Zlu ne trebalo." Draxler je teško uzdahnuo. Malo je falilo da zaplače.