Fireproof

Prologue

Vatra. Ležim skamenjena na krevetu i ne mogu čak ni da se pomaknem a svuda oko mene se nalazi narandžasto - crvena svetlost, koja mi peče oči i celo telo me pecka. Celom sobom odjekuje maminčak glas a ja ne mogu da pustim svoj. Sve me peče i užasno se plašim a noge me ne slušaju, telo me ne sluša i ležim skamenjena, volela bih da mogu barem da otvorim oči ali kao da su mi kapci preteški da bih to napravila. Želim da se dignem sa prokletog kreveta i skočim kroz prozor i pobegnem iz sobe, u kojoj gori celi moj život. Želim da saznam ko je podmetnuo požar, šta se desilo zašto. Nažalost, nikada neću uspeti to da saznam. Taman kada se usudim da otvorim oči i pogledam prema svojim nogama, koje su u potpunom požaru, nešto me snažno stegne u grlu i izgubim se u svemu. Kao da..

"Everly!" čujem mamu, kako me doziva i brzo uleće u moju sobu, čuči i hvata se za krevet. San. Daje mi ruku i govori mi kako  će sve biti uredu. Ne, do đavola, ništa neće biti u redu. Nalazim se u kući, koju mrzim iz dna duše, zbog požara koji je niotkuda izbio u mojoj staroj, voljenoj kući pre 2 meseca, živim eventualno u istom gradu, idem na isti fakultet, ali ovaj život je odvratan. Okružena sam negativnim ljudima, toliko da imam osećaj da i zidovi vrište da ne pripadam tamo, sve su to loši ljudi, klošari, piju, puše. To nije mesto za mene. Ja sam previše povučena, zadubljena u knjigama čitav dan, nije mi stalo do izgleda i mrzim romantiku. Imam 1 prijateljicu i svi me mrze. Nikada nisam imala dečka i nisam želela. Ne želim da pripadam nekome a ne želim ni da neko pripada meni.                                                                                                                                  

"Everly, srce, to je bio samo san. Brzo se obuci i siđi dole. Čekamo te s' doručkom." Mrzim da doručkujem u novoj kući. Ne želim, ne želim.                                                                                            

"Nisam gladna!" derem se i pokrijem se dekom. Zaista nisam gladna. U zadnje vreme, kakvo mi je raspoloženje, takav mi je i apetit. A moram da priznam da mi današnje raspoloženje nije baš za neku pohvalu.                                                                                                                                               

"Naravno da jesi, silazi dole." reče mama i zatvori vrata. Zaista? Mora li to da bude tako? Zar jedna devojka ne može da ima 5 minuta mira u ovoj odvratnoj kući?                                                          Ustala bih brzo sa kreveta, da me nije sprečila moja noga. Da, da, noga. Te noći kada je izbio požar moja noga je stradala i danas moram da idem na terapije zbog toga. Imam rak, bolove u nozi i probleme sa disanjem. Uglavnom mi je životni cilj, saznali ko je podmetnuo požar i zadaviti tu osobu i ako iskreno mislim da je požar bio slučajan, moj tata to ne misli i imam nameru da to saznam. Moj najveći životni strah je vatra. Moj celebrity crush je David Beckam, ali to ne pričam nikome. To je moja mala tajna. Ne znam zašto, ali ovo su sve stvari za koje ne zna skoro niko. Toliko su privatne i prosto me je sramota pričati o njima pred ostalima.                                              Brzo sam se obukla i sišla dole da doručkujem.                                                                                            

"Ly, pričali smo sa tatom o nekim stvarima." reče mama dok je namazivala margarin na hleb "Znaš, Ly, bilo bi lepo da ti i ja danas odemo u shopping ili na neki tretman lica, da se sredimo lepo. Šta kažeš, a?" Tepa mi sa osmehom. Mrzim ono njeno 'Ly', ali trenutno više od toga mrzim ovo što je rekla. Kao da nisam shvatila da pokušava da mi kaže 'hej Everly Ann Jennings, možda bi bilo pametno da se središ, jer si ružna i nosiš samo široku odeću, da kupiš brus, jer ga nemaš i neko fensi donje rublje, jer ti je ovo previše bebeće.' Apsolutno to je pokušavala da kaže.                       

"Možda, ali ipak će moj odgovor biti ne." uzvratila sam joj prkosan osmeh i odgrizla iz svog sendviča.                                                                                                                                                               

"Everly, dušo, porasla si. Imaš već 20.godina, nikada u životu nisi imala dečka i ne ideš na nikakve zabave, nemaš prijatelje, uopšte se ne trudiš da izgledaš.. Znaš.. Ono.."                                               

"Lepo? Ružna sam, to si htela da kažeš? Da ti se gadim, jer se ne opijam kao moje vršnjakinje? To si mislila?" na kraju sam živaca. Zašto svima smeta kakva sam ja? Kakav problem svi imaju u vezi sa mnom? Šta je loše u tome što ne nosim brus i zategnuto, što ne izlazim i ne idem na glupe zabave, što imam 2 prijateljice, što imam rak i što sam ružna? Dobro mi je. Izbacila bih par stvari, ali zaista, dobro mi je.                                                                                                                                  Iznervirano sam izletela iz kuhinje i iza sebe zalupila vrata. Brzo sam pošla niz stepenice i oklizla se. Glupa noga. Zašto ja ne mogu da imam noge kao ostale devojke? Zašto je moja noga morala da strada u požaru? Možda nikome ne bih smetala da imam normalnu nogu. Otvorila sam vrata svoje sobe, ako uopšte mogu tako da je nazovem. Moja soba je bila ona, koja je izgorela i koja se više nikada neće vratiti. Zalepila sam se za prozor i gledala u nebo. Nemam pojma zašto to radim, ali to me smiruje. Volim satima da gledam kako se oblaci pomeraju i da ne razmišljam ni o čemu. U to vreme, ja nisam Everly Ann Jennings, već neko sasvim drugi.                                                                Gledajući u nebo, slučajno sam zapazila plavi džip kako je stao u kući do moje. Mislim da tamo živi onaj čudni klošar, Horan, da tako beše. Svake noći odlazi negde sa bocom i onda se oko 5 sati ujutro vraća bez te boce i pravi salto sve dok ne dođe do kuće. Njegova buka me uvek probudi. Previše je bučan da bi iko u ovom susedstvu mogao da spava.                                                                  Iz džipa je izašao smeđokosi dečko plavih očiju. I pomislila bih da je lep, kada ne bih znala njegovu životnu priču. Rukovao se sa Horanom i brzo ga je lupnuo po ramenu. U tom trenutku obojica su skrenuli pogled prema mom prozoru. O moj Bože. Brzo sam se sagnula. Nisu me valjda videli? Šta će pomisliti, da sam neka balavica, ista kao što su oni? Polako sam se dizala i virila. Tiho sam otvorila prozor, da bih čula o čemu pričaju.                                                                                                  

"Pusti je stari, to ti je neka jeziva štreberka plavušica, u širokim farmericama. Ružna je, pusti je na miru." da li oni to pričaju o meni? Ja sam za njih jeziva štreberka plavušica, u širokim farmericama? Da li on zna zašto ja nosim široke farmerice? Ah, da. Naravno da ne zna. Još jednom sam virnula a smeđokosi je i dalje blejio u moj prozor. Široko se nasmejao a ja sam se brzo sakrila iza zida. Opet me je video? Sada sam definitvno razotkrita.                                                                                                 

"Znaš, stari, imam osećaj da ću tu devojku zvati mojom jezivom štreberkom plavušicom." da li sam ja to dobro čula?                                                                                                                                                 

"Tvojom?" Horan se nasmejao "Ne zajebavaj me stari, ta je devojka izgubljen slučaj." dodao je.      

"Dokazaću ti suprotno." nisam sigurna jesam li dobro dobro čula ja ovo. Da li sam upravo upoznala, zapravo, videla muškarca, koji ne misli da sam ružna i čudna? Koji je rekao da sam njegova? Ma šta bre? Ja nisam ničija. Verovatno sam zatečena samo zašto što mi to još niko nikada nije rekao. A i to su svakako gluposti, koje mi ne znače baš ništa. Znače li mi? Naravno da mi ne znače. Zašto se dvoumim? Udarila sam sebe u glavu. Moram da izbacim tog lika iz glave. Pre nego što ponovo virnem.

(Eto, tako mali uvod i isečak da vas uputim u priču. Pišem je uglavnom jer mi se piše lol, zbog sebe, nadam se da ću imati bar nekoliko čitatelja. Uglavnom hvala svima što čitaju! Postaviću prvi nastavak kad budem stihla, ne zaboravite vote i comment! xoxo)