Jutro je. Ne sjećam se kada sam zaspala. Cijele noći sam plakala te isplakala dušu. Nije mi lako. Ruku na srce, kada je meni bilo lako? Nikada. Zašto bi mi sada bilo?
Namjerno nisam otvorila njegovu poruku. Nisam imala snage. Nemam ni sad, ali zanima me što mi piše. Što mi ima za reći.
Anita, oprosti mi. Molim te, životom ti se kunem da više nikada neću povrijediti. Oprosti ovom majmunu od čovjeka! Želim da pokušamo. Molim te, daj mi šansu da to ispravim i da te volim kao što nijednu nisam volio.
Čitam tu poruku, opet se prokleta suza kotrlja niz moj obraz, uhvati me panika i strah. Počnem drhtati i plakati u isto vrijeme. Moj vrisak se čuje daleko, budući da su se sestra i brat stvorili u moju sobi. Znali su da me uhvatila panika. Da može biti opasno ako se ne smirim. Mogu izgubiti pamet.
Ana je plakala dok je brat pokušao na sve načine da dopre do mene te me jako zagrlio.
Polako sam počela dolaziti k sebi. Da, imala sam napad panike, nije to ništa novo.
Mrzim svoj život. Ne želim ga živjeti. Zašto sam rođena ako ne želim da živim, zašto me majka nije pobacila? Mogla je, ja sam najmlađa.
Dok tako opet razbijam glavu crnim mislima, čujem glas od brata koji mi govori:
- Anita, sestro moja... smiri se... Vidiš, tu sam, seko, nikada te neću ostaviti samu. Moraš doći k sebi, molim te... Ništa se loše neće dogoditi, obećavam ti. Ali, smiri se...
- Seko moja - sad se seka uključila. - Smiri se ljepotice, smiri se, tu smo.
- Nas dvije smo jedno srce i jedna duša, znaš da smo povezane - čujem Anu kako mi govori.
Polako sam dolazila k sebi. Još su Dario i Ana bili uz mene. Nisu me ostavljali samu. Što bih ja bez njih? Već bih bila izgubljena ili čak mrtva.
- Seko, što se dogodilo? Pričaj s nama, molim te. Olakšaj svoje srce.
- Brate, uzimam mu ruku i stavim na svoje srce. - Osjećaš li? Još uvijek kuca. Bit ću dobro. Ne pitaj i ne diraj, svaka rana boli. Ja nisam jaka kao vas dvoje. Ja sam loš...
- Molim te, ne pričaj više. Ti si dobra djevojka, moja najbolja sestra. Moja princeza koju brat voli najviše na svijetu.
Tu se Ana pridružila i jako me zagrlila.
Kada su shvatili da sam dobro i da opet sve gutam u sebi, izašli su iz sobe ostavljajući me samu. A ja sam uzela mobitel i gledala u njega. Kako Marko može tako lagati?! Svi oni tako lažu. Nitko me nije volio. Nitko se nije istinski borio za mene. Mrzim ga! Zato što mi ne govori istinu. I on je kao ostali. Znam to.
Pošaljem mu poruku:
Molim te, ostavi me na miru. Nemoj me zvati, ni slati poruke. Ti nisi za mene, ni ja za tebe. Ti me ne možeš voljeti. Mene nitko nikad nije volio. Zaboravi me...
Anita
Šaljem mu poruku i bacim mobitel od sebe kao da ima neku bolest. Ne želim ga u svojim rukama. Ne želim ništa...
