Koliko je suza samo prolila moja sestra, koliko je samo jaka i hrabra. Moja sestra, moja heroina. Tako bih voljela da je dobro i sretna. Jer ako bilo tko zaslužuje to, onda je to ona, moja sestra.
Ne mogu leći na spavanje dok još jednom ne odem provjeriti kako je. Moram ju vidjeti. Kucam na njena vrata, ali nitko se ne javlja. Zovem ju ali kao da nikoga nema u sobi. Ništa ne čujem ni plač, ni njen tužni glas. Opet moram do brata. Iako je već prošla ponoć, kucam mu na vrata i, kada otvori, kažem mu:
- Nešto se dešava, Anita se ne javlja. Moraš provaliti u njenu sobu, molim te Dario. Osjećam da nije nešto u redu, srce mi to govori... Hajmo brzo do nje, imam rezervni ključ od njene sobe.
Upadnemo u sobi, a ona leži sva u krvi. Ja počinjem vrištati od nemoći, a brat me zove da dođem k sebi i brzo zovem hitnu. Dolaze mama i tata i kada ju vide tako jako počinju vrištati i govoriti:
- Kćeri naša, što si napravila od sebe? Molim te živi, samo živi, molim te!
- Brate, dolazi hitna za pet minuta - oglasim se. - Moramo ju držati na životu. Mora se desiti čudo, mora uspjeti i izaći kao pobjednik!
Ali Anita nije davala znakove života. Kao da se pomirila sa sudbinom, da je to njen kraj i gotovo. Mi ju ne damo, ona je naša i oporavit će se.
Buncam u nemoći i plačem, roditelji plaću i ne prestaju ju dozivati da se vrati među žive, a brat samo govori:
- Tko god da ti je ovo napravio, platit će mi, obećavam ti! Samo mi ozdravi, to je jedino što Boga molim.
Hitna odvozi sestru, a mi idemo autom odmah iza njih. Svatko je u svome bolu, svatko u svojim mislima i svi smo molili čudo za njeno ozdravljenje.
***
Svi smo stajali u hodniku. Izlazi liječnik, a mi svi se okupili oko njega. Kaže da je dobro, ali... Zašto prokleto uvijek ima taj ali?
- Ali... počinje doktor... Ona je pala u komu. Kao da ne želi više živjeti, predala se. Oprostite, mi smo sve učinili sto je u našoj moći, sada je sve na njoj i Bogu.
Majka je u suzama molila krunicu, tata je plakao kao maleno dijete, brat je bio bijesan na sebe što nije bolje pazio Anitu, a meni se srce raspadalo bez nje. Duša mi je bila oduzeta. Ipak je ona moja sestra blizanka, iako mlađa par minuta od mene. Bila je sve naše najbolje.
Ulazim u sobu kod nje. Sva je u onim cjevčicama i mene uhvati još veća tuga. Dolazim kod nje, milujem joj kosu, ruku i ne molim, već ju proklinjem da ustane, da me ne ostavlja samu. Ali ona ne čuje moj glas, leži i ne pomiče se.
Moja sestra ne smije umrijeti, ne tako mlada, mora se spasiti!
- Molim te, spasi se - šapnem joj i odlučim da ću prespavati uz nju, jer ako otvori oči mora znati da smo uz nju. Da nije sama.
