Upravo sam došao doma. Dočekala me Ana. Pitao sam ju gdje su roditelji. Rekla je da nisu tu, otišli su.
Odjednom čujemo lupanje, bacanje po podu... Anita vrišti u sobi, a meni su se noge odsjekle kada sam to čuo.
Odmah sam potrčao prema njenoj sobi. Ana je trčala za mnom.
Opet je imala napad nesigurnosti. Vrištala je od bola i bacala sve pred sobom. Ovo se već često ponavlja, a ona ne želi otići k liječniku. Pokušavam s njom razgovarati mirnim tonom, a Ani dam znak da pretraži bilo kakav dokaz otkuda se ovako jaka panika boli stvorila pred našom sestrom.
Napokon je zagrlim. Želim da osjeti da nije sama. Da zna da ću za nju prevrnuti cijeli svijet, ali ona će biti sretna. Kako bih volio da znam o čemu razmišlja. Ali ona sve zadržava u sebi. Ona je tako slaba da će izgubiti razum ako nastavi širiti ovakvu paniku u sebi.
Odakle joj samo snage da me gleda u oči i kaže da je dobro, kada znam da nije. Moja sestra neće da me zamara sa svojim problemima, a zna da je ona prva u životu kojoj želim samo sreću.
Ostavili smo ju u sobi i čim smo izašli Ana mi kaže:
- Nešto se dogodilo između Marka i nje. On ju molio za oprost. On želi neku vezu s njom, a ona se boji da su svi muškarci isti kao u osnovnoj i srednjoj školi kada su joj se rugali i omalovažavali je, sjećaš se?
- Gotovo sam poludio kada sam čuo što mi sestra govori. Koji vrag je onom mangupu?! On misli da može povrijediti moju sestru! E pa ne može! Ubit ću ga! Kreten jedan! Ima on moć, ali ja imam sestru. Moja moć je veća nego svi njegovi novci, hoteli ili što god već posjeduje.
Izlazim iz kuće i naređujem sestri da se ne miče od Anite. A ja idem kod Marka. Idem da ga razbijem i briga me ako završim u buksi, al' moju sestru nitko neće povrijediti!
- Izađi van, dirao si moju svetinju, moju sestru! Sad ćeš dobit svoje! - derem se kada sam upao u njegov kafić.
Nije se ni snašao, a već je dobio udarac.
- Smiri se, nije onako kako ti je rekla. Nisam ju ni pipnuo, nije mi dopustila. A želio sam...
- Molim?! O čemu ti pričaš, jesi normalan?! Što si joj uradio majmune, što si joj napravio?? Pričaj ili ću te ubiti! Nije me briga ako završim u zatvoru, ali ona mora biti dobro. Pričaj, ili neću imati milosti prema tebi!
- Onaj dan kada smo skupa izašli htjedoh sam da bude moja, barem na jednu noć - proguta knedlu i nastavi. - Ali nije se ništa dogodilo. Ona je otišla i ostavila me posranog i samog. Poslao sam joj poruku, rekla je da je dobro. Ispričao sam joj se. Mislio sam da će sve biti dobro, ali nešto je krenulo po zlu, zar ne?
- Čovječe, ubit ću te! Rekao sam ti da je ne smiješ povrijediti. Vidiš, ona mi nije ništa govorila jer ona je predivno i nježno stvorenje. Ona ne zna za zloću ovoga svijeta. A sada me slušaj, drži se podalje od nje! Sam si kriv za to! Moja sestra nije kriva što ti samo misliš na svoje potrebe. Nije ona zadužena da ispuni tvoje prljave maštarije! Ona je jedna divna osoba. Imala je teško djetinjstvo. Neću, je li me čuješ, neću ti dopustiti da ju sa svojim sranjima uništiš! Zapamti, ako samo još jednom čujem da si ju povrijedio, drugi put ću te ubiti! Neću te pitati za nikakvo objašnjenje...
Izađem van i molim se da je ona dobro. Da ne padne u krizu. Jer da se desi još jedan stres moglo bi se desiti da ju stave u ludnicu. A tamo dok sam ja živ ona neće zakoračiti, obećavam samome sebi i vozim natrag doma...
