Krenuo sam na put. Malo sam bio pripit. Znam da nisam smio sjesti za volan, ali znam i to da sam morao jako zagrliti svoju Anitu. Nije bilo daleko samo petnaest minuta vožnje autom.
Kao da predosjećam da će sada desiti nešto nepredviđeno, pošaljem joj poruku:
Ljubavi, volim te najviše na svijetu...
Tvoj...
Gubim kontrolu nad vozilom, traktor se polako zabija u mene. Vjerojatno je pijan i zaspao je za vozilom, jer ne reagira. Sviram, ali ne pomiče se, ne dešava se ništa. Zadnje čega se sjećam je da molim Boga za jednu šansu, šansu za sretan brak s njom. Ali auto pada negdje.
Ne znam gdje sam, samo znam da gubim svijest. Prije nego sklopim umorne oči molim se: Bože, samo jednu šansu te molim, molim te ispuni mi...
Nastaje muk... nastaje bol i tuga... ostajem sâm i mrtav...
* * *
Rekao je da će doći, nema ga. Da se nije pokajao? Da se nije ponovo poigrao s mojim osjećajima?
Zovem ga, ali ne javlja se. Hvata me neki strah... Zovem brata samo mi on može pomoći. Dok pričam s njim, kaže mi da se smirim :
- Javit će se Marko, mora se javiti. Sigurno je gužva u prometu pa se ne može javiti.
Malo me to smiri, ostajem ga čekati. Tu su moji prijatelji Vesna i Nikola te Ana. Smiju se i prepričavaju neke zgode iz mladosti kada su bilo srednjoškolci, a moje su misli uz njega. Molim se u sebi. Molim te, samo neka je dobro. Molim te, Bože!
Odjednom, mobitel daje znak da je stigla poruka, vidim da je od Marka, otvaram je, a ona glasi :
Ljubavi, volim te najviše na svijetu...
Tvoj...
Nije mi dobro. Srušim se i uhvati me bol u srcu, zaboli me toliko jako da ne mogu disati. Vidjevši to, Ana se uspaniči se i zove Nikolu koji je u međuvremenu izašao zvati svoje da vidi kako su.
- Što je bilo, Ana, gdje gori?
A kada je vidio mene na podu kako ležim ne mogavši doći do zraka i disati, zaurlao je:
- Mičite se od nje, ima napad! Nešto se loše desilo!
Priča on Ani i Vesni, a ja želim nešto reći, ali riječi mi ne izlaze iz usana.
U tome trenu dođe i Dario. Kada me je vidio takvu, zamalo je poludio jer je njegova sestra loše.
- Što se desilo? - upita on, a ja mu pokažem mobitel.
Kada je vidio nedovršenu poruku od Marka znao je da se dogodilo neko zlo.
Pokušao me smiriti, ali ja sam samo željela da se Marko javi. Nisam ništa drugo željela osim toga.
Umjesto njega, nazvao je njegov tata Hrvoje i moje sumnje su se obistinile. Brat je pričao s njim. Kada je završio razgovor obratio mi se:
- Anita, moraš biti jaka. Marko je imao prometnu nesreću, u teškom je stanju.
- Ne... ne... ne!!! Samo ne on... ne!!! - moj vrisak se čuo do neba.
Brat me grli, sestra plače, Vesna i Nikola su tužni kada me vide u tome stanju. A ja cvilim, plačem, vičem, bacam stvari po sobi, ali ne bude mi nimalo lakše, samo gore. Srce mi je slomljeno na tisuću komadića.
- Brate, moram ga vidjeti! Vodi me k njemu, molim te. Idemo, Ana, Vesna i Nikola!
Nikola vozi, Vesna sjedi do njega, a Dario i Ana su iza, uz mene i smiruju me.
A ja samo molim:
- Samo neka se spasi, molim te, Bože, samo neka je živ!
