Otvaram pismo, a ono svaka riječ probada moje srce. Nisam dobro. Nije ni ona bila a ja sam ju uništio...
Počinjem čitati:
Dragi moj Marko,
Svi ste mi srce slomili, svi ste me prevarili. Ti me nikada nisu volio. Ja sam po tvome mišljenju trebala bila samo djevojka za jednu noć, zar ne? Vidiš, ovo srce što je u grudima još uvijek kuca, iako je umrlo na današnji dan. Nekim čudom se bori, bori se da opstane, da se ne slomi još jednom. Jer ako se to dogodi ja idem u nepovrat. Nikada više nećeš čuti za mene. Ja odlazim. Neću više dati priliku da me život slomi, da udara po meni jer nisam jaka. Slaba sam, ti to znaš jako dobro i zato si me želio iskoristiti. Čim ti se prilika pružila zamijenio si me njom. Koja ironija! Kriva sam samo zato što sam željela biti voljena.
Marko, zašto me nisi volio? Zašto si moju ljubav bacio pred svijet bacio i zgnječio je? Ti znaš da si moj prvi u svemu. Voljela sam te, ali ta će se ljubav pretvoriti u mržnju. Ja odlazim i više nikada nećeš čuti za mene. Ja sam bila tebi igračka, a ti si bio meni svetinja. Vidiš razliku.
Nikada ti neću oprostiti, uživaj u strastima moje najbolje prijateljice, zaslužili ste jedno drugo. Isti ste. Mrzim vas oboje, upropastili ste mi život! Ali ne zaboravite, karma je kučka. Kad-tad će vam se život osvetiti, a ako ne on, onda ja ću vas uništiti kako ste vi mene uništili.
Ne traži me. Nećeš me naći. Odlazim...
Anita
Nakon što sam pročitao pismo, oči su mi bile suzne, srce me tako boli da ne mogu disati, nedostaje mi zraka. Bože, upropastio sam jedan život...
Kako da nastavim s tom kaznom živjeti. Kako, reci mi??
