Priznajem, kriv sam. Ima pravo njen brat. U svemu je u pravu, jer ja sam mislio samo na svoje potrebe. Nisam mislio što ona želi. Proradio je ego. Moj glupi ponos da mora biti moja, iako sam znao da ona nije kao ostale djevojke. Prokockao sam šansu da bude moja. I sada moram ispraviti pogrešku ili ću poludjeti.
Odlazim doma. Ne mogu se smiriti, moje su misli uz nju. Tako mi prokleto nedostaje!
Pokušavam ju zvati, ne javlja se, ne krivim ju jer sam kriv.
Pošaljem joj poruku:
Anita... znam da ti je teško, ali moramo se vidjeti. Mnogo mi značiš. Želim da pokušamo da budemo prijatelji. Pa, ako mi odlučiš oprostiti, želim da mi budeš djevojka.
Znaš imao sam puno njih, ali s tobom želim stvoriti dom. Želim da budeš majka moje djece. Molim te, tražim samo jednu priliku.
Tvoj Marko
Znam da to ide sve prebrzo. Ali ako ne ide tako, bojim se da ću ju izgubiti zauvijek. Koji sam ja kreten! Znam to. Ali kako sebi pomoći kada sam proklet i želim ju samo za sebe? Baš mi se dopada. Ona je moja, znam to.
Uzimam mobitel u ruci, ali ništa ne piše, ništa ne uzvraća. Opet ju pokušavam dobiti, ali odmah izbaci. Vjerojatno me ne želi, a ja umirem za njom.
Moram biti strpljiv. Oprostit će mi, a onda ću biti najbolji za nju. Bit će ponosna na mene. Sagradit ćemo naš doma s puno ljubavi.
A sudbina mi sprema nešto zbog čega ću žaliti cijeli život. U svačijim očima ću biti kriv i proklet...
