Pronađi Me..

I

"Adam Hanter, četrdeset i šest godina, nestao je dvadeset i prvog Avgusta 2015 godine. Poslednji put je viđen u svom stanu kada mu je u posetu došao njegov najbolji prijatelj, čije ime ostaje anonimno.
Bio je otac dva sina, jedan od 15 godina i drugi 18 godina star.
Prema izveštaju piše da je živeo sam u to vreme, razveo se od žene godinu i po dana pre svog nestanka. Nema osumnjičenih, niko ko ga je taj dan video nije mogao da bude optužen. Ovaj slučaj ostaje još uvek ne rešen.."

Ustala sam danas sa ogromnom glavoboljom, opet kao i prošle noći imala sam košmare. Svako veče sanjam isto, i ni jednom ne izgleda kao da je san samo san.
Bila sam na poslu, u kancelariji, kada me je Lana dozvala.
"Alisa molim te dođi da mi pomogneš oko ovih papira!" dotrčala sam do nje kako bih što pre uhvatila štos papira koji je krenuo da joj pada iz ruku.
"Odnesi to u Davidovu kancelariju, radiće novi izveštaj pa mu trebaju ovi zapisi." Klimnuh joj glavom te sam otišla kuda me je uputila.
Već je prošlo godinu dana od kako sam se preselila u New York zbog ovog posla. Radim za kompaniju koja pravi i štampa novine. Uglavnom pišemo o novostima u svetu, poput novih zločina ili slučaja nestalih ljudi. Još uvek nisam dobila priliku da sama sklopim novi članak, ali radim na tome. Skupljam sve informacije svakog meseca, tako da sam uvek pripremljena.
U kancelariji do koje sam došetala nisam nikog zatekla. Začudilo me je, jer David uvek dolazi redovno na posao a naša smena je počela pre sat vremena.
"David nije danas na poslu?" upitala sam Lanu kada sam se vratila nazad.
"Oh da, zaboravila sam da ti kažem. On je uzeo slobodan dan. Danas ima neke porodične probleme da reši."
"Zar ti nije rekao šta se tačno desilo?"
"Zašto? Zanima te gde je tvoj dragi?" našalila se sa mnom a ja sam je lupila po ramenu da ćuti.
Niko sem nje nije znao da mi se on jako dopada. Još od kako sam počela da radim ovde on je uvek bio tu da mi pomogne oko svega. Razumeo me je i nikad se nije ljutio kada bih negde pogrešila. Kada sam ga upoznala voleo je da se šali sa svima, stalno optimističan i sa osmehom na licu, a taj deo njega mi se najviše dopadao. Samo, već neko vreme izgleda neraspoloženo, možda čak i tužno. Nismo bili nikad dovoljno bliski da pričamo o temama koje su se prostirale van našeg posla, tako da nikad nisam mogla da saznam šta mu se dešava u životu.
"U redu, u redu... neću ga više spominjati."
"Hvala." Mrsko joj rekoh jer me je glavobolja i dalje držala, ali me je sa spolja očito činila da drugima izgledam besno.
"Što si ljuta?" upitala me je.
"Boli me glava, treba mi jedna kafa."
I pored dve kafe koje sam danas popila bol me nije popuštao. Snovi su mi tako napeti da svako veče i zube stiskam, pored glave i desni me svako jutro bole.
Ne znam šta se to dešava, ali svaki san je drugačiji ali sa istim ciljem. Svaki put na kraju svedočim nečije ubistvo. Stojim kao treća osoba, u jednoj tamnoj prostoriji gde jedina svetlost dolazi kroz zavese, što mi ukazuje da je dan. Neki čovek sedi na svom kauču, prolazi kroz gomilu papira i preseca se kako ga gledam da umire. Ni jednom nisam mogla da otkrijem razlog njegove smrti, već samo čujem njegove vriske i krv koja dolazi od njega mi svaki put padne na isto mesto i to na levoj ruci, ali ujutro kada pogledam, nemam ništa na toj ruci. U početku je bilo teško da razaznam šta se dešava, samo sam videla prostoriju i osobu a pre nego što se probudim dva glasna vriska.
Počelo je od kako sam se uselila u ovaj novi stan, mada o njegovoj istoriji pre mog dolaska mi niko nije pričao. Komšije bi me s vremena na vreme pitali kako mogu da živim tu, ali kada ih pitam zašto ne bih trebala, niko ne želi da mi kaže šta se desilo.
Pošto nemam gde drugde da idem, odlučila sam da se suočavam sa onim što mi se dešava svake večeri.