Pronađi Me..

XXVI

"Hej, videla sam neku lepu narukvicu tamo, idi molim te proveri cenu." rekla sam Lani kako bih joj odvukla pažnju od onoga što planiram pred kasom.
Preuzela sam prsten pod Markovim imenom i istim računom koji sam uspela krišom da uzmem prilikom nedavne posete kod Linde.
"Oh, to je baš lep prsten! Nije bio previše skup?" upitala me Lana kada je uzela da pogleda prsten.
Ima puno pravo da pomisli tako nešto, bio je od srebra sa jednim dijamantom srednje veličine zbog kojeg je davao svetlucavi efekat. Na svu sreću Mark je unapred platio za ovu narudžbinu tako da sam spašena.
"Nije. Hajde, idemo da vidimo tu haljinu o kojoj si pričala." Opet sam joj odvukla pažnju i krenula da hodam napred ka butiku.
...

"Ćao dušo, uđi molim te." radosno me je dočekala Linda pred vratima od njenog stana kada sam došla da je iznenadim.
"Sećate se onog mog iznenađenja koji sam vam obećala od ranije?" Upitah čim smo sele na kauč u njenom dnevnom boravku.
"Sećam se." sela je ispred mene i uzela da nam sipa kafu u šolje iz bokala.
"Pa, donela sam ga danas." izvukla sam malu crnu kutiju iz džepa od svoje duks jakne i pružila joj.
"Oh dušo.." otvorila je i dugo gledala dok joj suze nisu krenule cureti niz lice jer nije više mogla da ih suzdrži.
"Ovo... ovakav prsten sam tražila od Marka.. Kako si znala?" delovala mi je jako uznemireno, čemu se nisam nadala, pa sam nesigurno je upitala:
"Jeste sigurni da je baš isti taj koji ste vi želeli?"
"Poprilično.." obrtala je prsten pred svojim očima kako bi ga bolje pregledala, a svakim okretom mi je podizala nivo anksioznosti jer nisam znala šta da radim.
Očekivala sam da ću je iznenaditi poklonom koji je hteo Mark da joj da za njihovu godišnjicu, ali nisam očekivala da će ga prepoznati.
"Mora da si puno platila za ovo.. Hvala ti, stvarno nisi morala da daješ tako puno novca na mene." pogledala sam je sa olakšanjem.
"Ostali ste bez voljene osobe, znam kako se osećate. I ja sam svega par dana pre Markove smrti izgubila oca." iako nisam osećala nikakav gubitak u svom životu nakon njegove smrti znala sam kako je to živeti dane znajući da taj neko više ne postoji na licu planete zemlje.
"Žao mi je draga.. nisam uopšte znala." poniženo je spustila svoj pogled sa mene kada je osetila krivicu.
"U redu je, uspevam da se izborim i pored toga."
"Stani, doneću ti malo kolača.
Zaslužuješ i ti neki poklon od mene." ustala je i otišla kad sam se tiho nasmejala.
Iako postoji velika razlika u godinama između nas dve, imale smo lepo prijateljstvo. Ona je uvek radosna, koliko god joj život daje jer je osuđena da živi bez muža, a ja sa svojim strahovima i ožiljcima činilo je da se pronalazimo u određenim životnim trenucima kroz koje smo obe prošle kao mlađe.

Počela sam da upoznajem mnogo više ljudi od kako sam krenula na koledž, ti novi prijatelji su mi dali ponovni značaj u životu kada sam bila na najnižoj tački u životu.Uz pomoć njih sam uspela da postanem ono što sam danas, ostavljajući onu staru bojažljivu sebe iza u prošlosti zajedno sa svakom lošom uspomenom koju sam nosila na svojoj dečijoj koži.
Došao mi je Mark u misli kada sam ga ugledala na jednoj od slika koje su bile okačene u dnevnom boravku.S obzirom da je sve vreme samo želeo od mene da joj dam ovaj prsten, da li će mu sada doći kraj?Sada kad sam mu ispunila poslednju želju?
"Da li vi znate nešto o bivšem vlasniku mog stana?" upitala sam kada se vratila nazad na šta me je bledo pogledala.Bilo mi je čudno, znajući da smo obe svesne njegovog nestanka.
"Nismo bili mnogo bliski sa njim, tek se doselio pre nego što je nestao.." zamišljeno je odgovarala što je meni bilo sumnjivo.
"Ne znate ništa u vezi njega, poput..da li je ikada bio problematičan?"
"Zašto te to zanima dušo?" postavila je pitanje preko pitanja i to mi se nije svidelo.Imala sam osećaj da nešto krije od mene jer je njeno ponašanje postalo mnogo drugačije u istoj sekundi kada sam ga spomenula.
"Ne mislite da je čudno što je nestao?" ozbiljno sam dodala.
"Naravno da mislim, ali ne želim da se mešam u to..Svakako je policija upetljala svoje ruke u taj slučaj." sklonila je sve sa stola što je donela još ranije u stranu, što uvek radi kada se sprema da završimo naš susret.Kolač kojim je prvobitno htela da me ponudi je isto sklonila na stranu, i tada sam zasigurno znala da žurno želi da odem.Tako da sam to i učinila jer sam odmah ustala i rekla joj da moram ići. "U redu dušo, dođi ponovo kad god imaš vremena." rekla je i krenula da me isprati.Obično bi me pitala da ostanem još malo, ali sada kao da je insistirala da što pre odem. "Čudno.." pomislila sam i vratila se nazad u svoj stan.