Pronađi Me..

XXI

"Jesi pronašla neke zanimljive informacije o Emili?" pitala sam Lanu koja je nakon dugog vremena došla kod mene kući na kafu.
"Saznala sam da je sa prošlog posla bila otpuštena, razlog nisam mogla da doznam."
"Ni ne čudim se, koliko je bila problematična kao manja ne verujem da se išta promenila." rekla sam joj.
"Par njih mi je reklo da su primetili kako je dvolična." dodala je.
"Poprilično ista kao i kad je imala šesnaest." ogorčeno sam komentarisala.
Sad kad se setim tih dana, nikad se zapravo nismo toliko slagale.
Ona me je često nervirala zbog njenog ponašanja ali sam je tolerisala jer je bila jedini prijatelj tada u mom životu. Taman sam počela srednju školu i sve prijatelje što sam imala do tada sam nekako kroz vreme izgubila, koliko god pokušavala da ih zadržim. Bila sam takva da krivim sebe svaki put kada me neko napusti, da nisam više smela da dopustim sebi da ikog izgubim. Krivila sam sebe jer nisam bila dovoljno dobar prijatelj, što sam činila nešto što im se očito nije svidelo kada su otišli. Dugo mi je trebalo da shvatim da nije problem u meni, i da jeste, šta je mene briga što se to drugima ne sviđa. Uvek će biti neko u mom životu ko će me ceniti za ono što jesam.
"To je sve što sam saznala, nije bila otvorena mnogo pred drugima pa niko nije imao nešto naročito da kaže."
"Tajnovita ha..? Pa mora biti kada je dvolični lopov." iskaljivala sam sav bes prema njoj a Lana me je samo začuđeno slušala.
"Da li se još nešto desilo među vama sem te jedne krađe?" nagnula mi se bliže licu i izbečila se.
"Bojim se da.. ah zanemari." odustala sam da joj priznam da sam ljubomorna i besna na Davida jer sam želela da sve zadržim za sebe.
"Pa hajde reci, znaš da ja nikome neću reći." naravno Lana ne bi bila Lana da nije nastavila da navaljuje kako bi saznala šta krijem.
I pored toga, nisam joj ništa priznala tako da je otišla kući sa zbunjenom glavom bez imalo odgovora, što je nju naročito nerviralo jer je to značilo da nije bila dovoljno uspešna i osećaće se poraženo.
...

Imala sam slobodno popodne tako da sam uzela vreme da se malo opustim. Umesto što bih se istuširala ovaj put sam odlučila da se umočim u kadu uz par sveća kako bi sebi dala malo mira. Ostala sam sama sa svojim mislima u tišini što mi je pre nego što sam zakoračila u kadu delovala kao dobra ideja, ali nije ispalo tako. Svaki problem mi se obavio oko glave i nisam mogla mirno da uživam u toploti vode i prijatnom mirisu lavande.
Zar sam stvarno bila tako slepa? zapitala sam se i gledala duboko u plafon. Osećam veliku tugu, iznutra sam se tresla od besa prema sebi da sam samo htela da pobegnem iz svog tela.
"Vidi šta si dopustila." rekla sam na glas sve više potapajući glavu pod vodu.
Zašto moram uvek tako glupa da budem.. Bila sam spremna da spustim skroz glavu ispod vode kako bih osećala bol samo na sekundu, kako bih samu sebe povredila iz svog besa koji sam nosila u sebi, ali me je nešto povuklo za kosu, onako slabije, dovoljno da se trgnem i pogledam okolo.
Nikog nije bilo u kući, u to sam bila sigurna, a jedino u koga sam sumnjala je bio Adam koji me je možda hteo spasiti.
"Adame.. zar ne misliš da je ljubav okrutna?" pitala sam osećajući da je neko u prostoriji i čekala odgovor.
Niko nije odgovorio, na šta se nasmejah shvativši kolika sam budala da mislim da će mi neko odgovoriti, i legla nazad u kadu. Valjda je ovo posledica rana na mom srcu od oca; valjda ovo što volim da nanesem bol kako bih ubila bes prema sebi sam počela da radim kao posledica što uvek osećam da sam greška u nečijem životu.
To je ono što stalno radim, krivim sebe čak i onda kada niko nije kriv.
Otac mi je uvek govorio za sve što se loše desi u kući da je moja krivica, iako sam bila svesna da nisam ništa loše uradila, bila sam dovoljno glupa da mu dopustim da dopre do mene tako lako.
Izgleda da sad znam šta je to stvarno imati slomljeno srce..
Naslonila sam na ivicu kade i gledala u pod, tako bledo i bezosećajno.
Nešto me je opet povuklo nežno za kosu, te se okrenula u pravcu odakle sam osetila najveću silu. Opet, nije bilo nikog ali znajući da sam u okolini dva duha samo je bilo na meni da pogodim ko je sa mnom u prostoriji.
Nisam se još dugo zadržavala jer čim je voda postala hladnija sam izašla. Usput sam napravila sebi malo tople čokolade da pijem dok čitam knjigu i sela u dnevnu sobu. Počelo je da pada mrak, a zalazak sunca me je kao i uvek podsećao na taj dan kada sam bila kod Davida, što me je ovaj put jako povredilo da se setim. Pregledala sam telefon i zatekla par propuštenih poziva od Davida, ali nisam zvala nazad jer sam bila previše besna da ga slušam.
...

Otkucala je skoro ponoć a ja sam i dalje čitala knjigu kada se čulo neko lupkanje po kući. Nisam mogla da odredim odakle je te sam osluškivala i u uglu oka videla neku senku kako prolazi kroz hodnik. Zastala sam, i odlučila da pitam ko je to.
"Mark, jesi to ti?" stala sam kraj kauča i nisam se mrdala.
"Pomozi mi.. Linda će zauvek biti ljuta na mene.." rekao je glas iza mene što me trglo.
Nisam volela da se srećem sa Markom; imao je neku lošu energiju i nisam se osećala udobno kraj njega. Verujem da je i on to osetio jer je pokušavao da bude što kraći i da mi direktno kaže zašto je došao kako bi što pre i nestao.
"Šta želiš da učinim?" pitala sam sa malim nemirom u srcu; verovatno mi je sav bol dopirao polako iznutra da sam se bojala svega i svakoga.
"Ja.. ostao je prsten.. moraš joj ga dati, molim te.. dok nije kasno.." pričala je senka ispred mene jer pravog Marka nisam mogla da vidim.
To mi je bilo malo sumnjivo jer sam Adama uvek viđala onakvog kakav je izgledao dok je bio živ, ali prema iskustvima koje sam nabavila čitajući mnogo paranormalnih knjiga otkrila sam da se duhovi većinom stvaraju kao senke i da je Adam čak šta više, izuzetak u ovoj priči.
"Ali kako?" Upitah, ali kasno, jer je već nestao, a kad sam se okrenula videla sam da je Lusi kraj mojih nogu i to ovaj put sasvim smirena.