Pronađi Me..

XXIV

"Dakle učinićeš to za mene.."
"Radujem se tome, veoma.."
Opet sam se probudila na glas iz daljine i kada sam pogledala oko sebe videla neku crnu siluetu koja je ležala kraj mene. I bez lica mogla sam da utvrdim da je gledalo direktno u plafon.
"Mark..?" upitala sam još uvek ne znajući kako da ga prepoznam.
Već dugo mi se nije niko pojavljivao; bilo je par noći kada sam se stvarno nadala da čujem bar reč od Adama. I ako je bio deo mojih košmara neka duboka povezanost mi je donosila tugu ne znajući da li će se ikad vratiti nazad u moje snove.
"Ne mogu dalje.." rekao je te nestao pred mojim očima.
Zbunila sam se i okrenula na bok sa te strane gde je ležao i razmišljala o toj poslednjoj rečenici.
Zašto nije mogao dalje, i kuda dalje?
...

"Izvoli, ovo će trebati za tri dana da se preda za štampu, molim te budi tačna s vremenom." spustio je papire na sto kada sam se trgla jer nisam čula da je ušao.
"Uplašio si me Davide." rekla sam na šta je razvukao blagi osmeh, tako mali da sam jedva mogla da ga primetim.
"Izvini, nisam očekivao da ćeš biti tako zamišljena. Da li te nešto muči?" seo je na stolicu pred mojim stolom i približio glavu da me bolje čuje.
"Mogu sama da se izborim sa time." hladno mu rekoh, pogled fiksiran na njegovim očima, skoro da sam pokušala pogledom da ga ubijem zbog te ljutine koju imam prema njemu.
"Opet Adam?" tiho me upita kako verovatno niko ne bi čuo.
"Moguće." uskraćivala sam razgovor kako bi što pre otišao.
"Zašto-" počeo je da priča ali je ušla Emili bez ikakve najave što sam našla vrlo uvredljivim ali ne i neočekivanim.
"Davide, zove te Tom, ima nekih poteškoća na kompjuteru." prišla mu je i uhvatila ga za rame što sam odmah snimila a verujem da je i on primetio kako se moj pogled spustio sa njega na njenu ruku jer ju je odmah spustio.
"U redu, stižem. Izvini sad Lisa." brzo ustade i usput dok nije izašao mi se obraćao dogod Emili nije izašla poslednja, ali mi uputila zli pogled pre nego što je zalupila vratima.
Stvarno je budala.. Ah i ja sam što trošim vreme na njega.. očajnički sam pomislila.
...

Nakon nekih sat vremena od Davidovog odlaska stigla mi je poruka od Danijela. Zvao me je da se sastanemo na ulazu u zgradu gde je on zapalio cigaru kako bi popričali o nečemu što mi nije još rekao.
"Vidi, nemam mnogo vremena da trošim na ovakve male razgovore." hladno mi reče dok je uzimao cim.
"Zašto te zanima Adam? Nisi dobila dovoljno informacija iz izveštaja koji su nam dati direktno iz policije?" nastavio je da bude grub a ja kako ne bih izgubila posao morala sam da budem u pripravnosti da ne kažem nešto što bi mi donelo otpusnu kartu.
"Nije to.." dvoumila sam se da mu kažem istinu jer je i ovako delovao neuverljiv tako da sam svu tu priču da ga viđam u svojoj kući zadržala za sebe.
"Želela sam da pitam zato što sam čula u komšiluku da je bio neko ko je živeo u mom stanu pre mene pod istim prezimenom." to je bio jedan deo od onoga zašto sam se raspitivala.
Sada kad nisam mogla da doprem do samog Adama odlučila sam da probam preko nekoga ko je moguće poznat sa njime. Ipak je Adam sam rekao da tražim nekoga pod imenom Danijel.
"Ah dakle tako.." ton glasa mu je bio blaži i po licu se videlo da je zašao u duboko razmišljanje.
"Možemo se sastati kod tebe za koji dan?Ispričaću ti sve što znam, sada ne mogu." Klimnula sam glavom kako bih prihvatila te se vratila nazad na posao.