Pronađi Me..

XL

Zalazivši u prostoriju začulo se neko vikanje na ulazu od stana na šta smo odmah reagovali i prišli bliže kako bi tražili za pomoć.
Bila sam svesna da je ovo teška situacija, u kojoj smo i ovako krivi za nedužno delo. Znan da ne bismo mogli da prijavimo Emili za provalu u moj stan, iz razloga što bi na kraju svakako ja ispala kriva, ali takođe zato što smo postupili agresivno kako bi je zaustavili da ubije bilo koga od nas.
"Policija! Ruke u vis!" viknuli su na nas i uperili pištolje dok su stojali kraj Emili.
"Molim vas, poslušajte nas!" molio ih je David podignutih ruku i spuštenom glavom kako bi im dao osećaj sažaljenja.
"Oni su me zarobili ovde!" vikala je kroz suze Emili kako bi pokušala da odvuče pažnju sa istinite situacije.
Patetično.
Pomislila sam sa velikim besom koji je ključao duboko u meni. Nisam smela ništa da kažem, ali želim toliko puno lošeg da ispričam za nju.
"Recite." rekao je nesmetano kao da ga njen glas nije doticao.
"Molim vas.. možemo to i bez oružja?" dodala sam a oni su polako spustili pištolje i pažljivo slušali našu priču.
Rekli smo baš kao što je bilo, ali naravno ona se nije složila. Već je pokušala da ih ubedi u laži time što je dobacivala razne izmišljotine.
"Odnesite je u policijsku stanicu." reče policajac kada su je odvezali sa stolice i odveli van stana.
Ostatak policajaca se nije sklanjao iz mog doma, ali smo ubrzo saznali zašto.
"Vodite nas do te sobe." rekao je odnoseći se na moju sobu iz koje je prvi put izašla Emili.
Krenuli smo u tom pravcu, mi ispred njih pod velikim nadzorom kako ne bi pobegli.
Zakoračila sam prva u sobu jer je ipak to moja, i na ulazu videla da je sve u haosu. Sve kutije sa Adamovim stvarima su razbacane, slike i papiri pocepani, i Davidova krv od onog dana još uvek je stojala na podu kao fleka.
Ispitivali su me za sve što se nalazilo u ovoj sobi. Za sve sam imala odgovor, sve dok nisu pronašli jedan nož u mom ormanu, među majicama skroz u ćošku gde retko kad tražim svoje stvari.
"Da li ste svesni ovoga u vašem ormanu?" upitao me je policajac na šta sam negativno odgovorila i sa strahom zagrizla usnu.
Nisam i dalje znala na čijoj su strani, kome su više verovali. Sve vreme su ćutali i kao sunđer upijali informacije bez povratnih odgovora što me je ostavilo napetom.
"Niste bili u svom stanu kako vam je zapoveđeno gospodine Staford?" Reče isti policajac Davidu kada je završio razgovor sa mnom.
"Zašto ste došli ovde?" dodao je ljutito.
Znam da mu je to deo posla kako bi izvukao istinu iz nas, ali i dalje sam se plašila znajući da on stoji samo na korak od zakona i može da nam uništi živote.
"Želela sam da uzmem nešto što me je podsećalo na mog oca.. Jako mi nedostaje u poslednje vreme, i treba mi je njegova podrška.. ali pošto je preminuo nisam mogla drugačije da se povežem sa njim.." slagala sam.
"Zajedno smo se vraćali sa sahrane.. samo sam jednu knjigu htela da uzmem.." nastavih a oni svi ćutali i slušali me te odlučili da i nas odvedu u policijsku stanicu na dalje ispitivanje.
...

Kada su nas odveli u prostoriju, jednu manju, uzanu i izolovanu sa samo stolom i stolicama, uhvatila me je malaksalost i vrtoglavica. Već neko vreme mi se to stalno ispoljava, i u takvim momentima jedino što uspe da mi ublaži to jeste da legnem ili da spustim glavu i zatvorim oči. U slučaju da ni jedno od toga ne mogu da uradim završiće se time što ću se onesvestiti.
"Da li si dobro?" upita zabrinuto David dok smo sedeli sami u prostoriji kada me je video da sam spustila glavu na ruku koja je naslonjena o sto. Pored toliko lošeg osećaja, jedino što uspevam jeste da promrdam glavom kao znak da mi nije dobro.
"Drži se, uskoro ćemo kući.." pomazio me je po leđima kad sam čula iza sebe da se vrata otvaraju i glasne udarce od cipela kako lupaju po podu i približavaju se zbog čega sam naterala sebe da podignem glavu.
Pred očima zatekoh istog čoveka koji nas je i ranije intervenisao zajedno sa još jednom osobom koja mi je nepoznata.
"Opet vi gospodo.. Mislio sam da ste nedužni za ovo delo, baš kao što ste pokušali da me ubedite." Reče čovek od ranije i sede ispred nas.
"Pa, da vas ne ispitujem iznova, sve sam već saznao šta se desilo pre koji sat." "Nisam ni u koga uveren. Emili je očito previše uznemirena da bi mogla bilo šta da ispriča. Tako da, još uvek nisam čuo svačiju stranu priče." reče te je prešao pogledom preko nas.
Ispitivao je veoma dugo, u nadi da sazna istinu koju naravno od nas ne može da izvuče. Sve što smo znali jeste ono što se desilo nakon Emilinog dolaska. To što se u njenoj glavi odvijalo pre toga ostalo im je da sami saznaju.
"Za sada ste oslobođeni, rezultati od oružja koje je pronađeno u vašem domu ćete saznati za tri do četiri dana, a do tada ne smete da napustite grad, kao ni državu." obavestio nas je i još dodao:
"Dobili smo nazad pretrage vaših rukopisa, zvanično je potvrđeno da se vaš ne poklapa ni malo sa onim iz sveske koju ste posedovali." opustila sam se u ovoj neudobnoj stolici i sa tračkom sreće pogledala u Davida.
On u drugu ruku, i dalje nije bio zadovoljan vestima iako ne znam zašto. Pokušala sam sama da smislim razlog, ali nisam dobra u telepatiji da mu pročitam misli i odredim šta tačno razmišlja.
"Ali.. ta vaša sveska nas je poprilično začudila." moj osmeh se povukao sa lica i pretvorio u duboko razočarenje kada sam čula da i dalje ne misle da smo nedužni.
"Zašto ste pratili sve što je pisalo u njoj?" upitao nas je na šta smo ćutali ne znajući ni sami odgovor.
"U redu. Za sada ste oslobođeni, bez dovoljno dokaza nećemo moći nikoga da uhapsimo."